Kalvinovo viđenje Crkve

Kalvinovo viđenje Crkve

by | Apr 4, 2024 | O Nama

U pristupu analizi teme Kalvinove koncepcije Crkve od apsolutne je neophodnosti oprez u pogledu dva suštinski posve različita izazova. Svako ko sebe smatra Kalvinistom stoji sučeljen mogućnošću pada u činjenično ne utemeljenu provaliju veličanja Džona Kalvina i njegovog učenja kao bezgrešnog. Jubilarna 1959. godina, godina u okviru koje su Kalvinisti širom planete proslavljali uspomenu na godinu rođenja Ženevskog Reformatora 1509 kao i na izlazak iz štampe poslednjeg toma Kalvinovih čuvenih Institua Hrišćanske Religije 1559. godine, nam svakako pruža uvid u potencijalne poražavajuće proporcije ovog izazova. Bez i najmanje sumnje, naime, Džon Kalvin jeste svakim svojim atomom težio da utemelji svoje učenje na nepogrešivoj Reči Božijoj, međutim kao što je svekoliko prirodno Kalvin jeste grešio u interpretaciji Reči.
      Sa druge strane, Kalvinisti kao i ne – Kalvinisti stoje pred pretnjom izazova ocenjivanja Kalvinovog učenja iz perspektive i na bazi standarda XXI. Veka. Odlučan kakav je svakako Kalvin bio u stremljenju vernosti pridržavanja vremenske neograničenosti Reči Božije, on, kao uostalom i svako drugi, je neizostavno bio dete vremena u kome je živeo. Činjenica da je Kalvin proizvod XVI., a ne XXI. veka nipošto ne predstavlja apriori ograničenje; u mnogim aspektima navedena činjenica jeste bila a i danas predstavlja veliku prednost. Svekoliko, međutim, zaobilaženje ili čak ignorisanje ovih činjenica čini nepravdu samom Kalvinu i kreira sveobuhvatno pogrešan smisao istorije epoha.
      Kalvinovo učenje o Crkvi se prostire kroz čitav njegov spisateljski opus, međutim crux učenja je ne samo sadržan u četvrtom tomu već je i sistematski izložen u okviru dvadeset poglavlja IV Knjige Instituta. U analizi kakvu pišem nije moguće reprodukovati to učenje u celosti, iz tog razloga sam izabrao četiri aspekta koje je i sam Kalvin smatrao od izvanredne važnosti i kojima mi u XXI. veku moramo posvetiti sav intelektualni i duhovni napor u cilju shvatanja celovitosti misaonog opusa Džona Kalvina.

1. Crkva, iako od Boga određena, nije Božanska

     Činjenica da se Kalvinov stav i viđenje u pogledu crkve direktno sudarao sa pogledom i shvatanjem Rima po istom pitanju ne opšte poznato. Rim poima crkvu kao ništa manje od apsolutno Božanske tvorevine u svojoj suštini. Kalvin je takvu tvrdnju bezuslovno odbacio. Rimo Katolička ispovest božastva je reflektovana u brojnim načinima – u nebrojenim načinima, uzurpiram slobodu da zaključim. Nekoliko od navedenih načina će biti imenovani.
     Pripisivanjem nepogrešivosti, bilo crkvenim saborima ili od 1870. godine papstvu u njihovim ex cathedra proglasima u domenu vere i morala, Rim sebi prisvaja božansko svojstvo. Rim se prema papi odnosi kao prema Hristovom vikaru i shodno tome prema crkvi kao prema sukcesiji inkarniranog Sina Božijeg. Rim bestidno uključuje svoje tradicije u Sveto Pismo i tretira ih kao sastavni deo Božije Reči. Opraštanjem grehova, Rim uzurpira ulogu Onoga koji jedini može oprostiti greh, i kada se hvali dodelom spasonosne milosti od strane ljudi koji sprovode Svete tajne, Rim sebe izjednačava u tom domenu sa Svetim Duhom.
     Kalvin je odlučno odbacio svaku od navedenih tvrdnji Rima, i zadovoljio se naglašavanjem, kako uostalom stoji i u Apostolskoj konfesiji, da je crkva “zajednica svetaca”, dakle zajednica od Boga izabranih, od grešnika spašenih milošću Božijom kroz veru. Drugim rečima, crkvu čine ljudi koji čak i u slavi ostaju ljudi. Na taj način je Kalvin odlučno odbacio osnovnu grešku Rima oslikanu u faktičkom brisanju razlike između Boga i čoveka.
     Od izvanrednog je značaja Kalvinova diskusija utemeljena u činjenici da u okviru Apostolske konfesije vernik ispoveda veru u Boga Oca, u Boga Sinai Boga Svetog Duha, ali ne i u crkvu. Hrišćanin jednostavno izgovara: “verujem svetoj, sabornoj (u smislu sveobuhvatnosti) crkvi.” Kalvin izvodi:
     Veza u je često umetnuta međutim bez valjanog ili bilo kakvog drugog razloga… Iz najranijih zapisa možemo zaključiti da je izraz prihvaćen bez ikakve kontroverze, u antičkim vremenima, u smislu verovanja “Crkvi” a ne “u Crkvu”. To nije izraz koji je koristio Augustin, ni onaj antički pisac, ma ko on bio, čiji spis De Symboli Expositione, koji se vodi pod imenom Ciprian, ali oni specifično apostrofiraju da bi dodavanje predloga u rezultiralo u neprihvatljivom izrazu, i oni uspostavljaju čvrste temelje za svoje mišljenje. Mi ispovedamo da verujemo u Boga kako usled činjenice da se naš um uzdaje u njega kao notornu istinu, tako i kao rezultat spoznaje da je naše samopouzdanje u potpunosti zadovoljeno u Njemu. Isto ne može biti izrečeno o Crkvi (Instituti, IV, I, 2)
    Neophodno je naglasiti da bi potencijalni zaključak da je Kalvin imao lose mišljenje o crkvi. Naprotiv, on je imao izrazito visoko mišljenje o crkvi. Iako je on nedvosmisleno odbacio viđenje crkve kao božanske u svojoj prirodi i suštini Kalvin je podjednako snažno zastupao njeno božansko izvorište. Nije li Sin Božiji objavio “na toj ću steni sazidati crkvu svoju”? (Mat. 16:18) I pored činjenice da je Kalvin odbacio učenje da je crkva u samoj svojoj suštini božanska, on je insistirao da jeste nadprirodna u svojoj prirodi, a kao rezultat činjenice da su njeni živi članovi takvi kakvi mogu biti samo rođenjem u Duhu i kao takvi oni “imaju udeo u Božijoj prirodi” (2 Petrova 1:4); smisaono da je lik Gospodnji obnovljen u njima.
   Verovali ili ne, Kalvin je držao da spasenje nije moguće izvan vidljive crkve. Kalvinovim rečima:
    Obzirom da je sada naš cilj da raspravljamo o vidljivoj Crkvi, naučimo, iz njenog singularnog naziva Majke, kako je korisno, ne, kako je neophodna spoznaja o njoj, obzirom da ne postoji drugi način ulaska u život ukoliko nas ona ne začne u svojoj materici i rodi nas, ukoliko nas ne hrani iz svojih grudi, i, ukratko, ukoliko nas ne drži pod nadzorom i rukovodstvom dok ne postanemo oslobođeni svojih smrtnih tela kao anđeli… Izvan granica Crkve nikakavom oprostu grehova, nikakvom spasenju se ne možemo nadati… Očinska milost Boga i izrazit dokaz duhovnog života je ograničen na Njegove specifične ljude te je stoga napuštanje Crkve uvek fatalno (Instituti, IV, I, 4).

2. Istinska Crkva je jedna, ne mnoštvo

     Potpuno je nesporno postojanje pojedinaca koji Kalvinovo učenje da ne postoji spasenje bez vidljive Crkve poistovećuju sa ostavinom Rimskog Katolicizma. Isti pronalaze grešku u Artiklu XXVIII Belgijske Konfesije, koji istovetno potvrđuje za vidljivu crkvu da “izvan nje nema spasenja.” Takvi kritičari svekoliko više vole rečnik Vestminsterske Konfesije Vere, II Deo, da izvan Crkve “ne postoji prosta (obična) mogućnost spasenja.” Međutim, izvan svake razumne sumnje, Kalvin i Guido de Bres autor Belgijske Konfesije, su mislili upravo onako kako je to Westminsterska Konfesija produhovljeno ustanovila. Kalvin i de Bres su, naravno, bili u potpunosti svesni da jedan jedini uslov spasenja pretstavlja, kao što je Pavle izustio Filipljanskom tamničaru, vera u Hrista. Pripisivanje bilo kome od pomenute dvojice mišljenje da onaj koji danas prihvati Hrista u very i sutradan umre bez da je ikada formalno bio prihvaćen u članstvo vidljive crkve je zauvek izgubljen, bi pretstavljalo ogoljeno blaćenje. Ono što su Kalvin i de Bres nameravali da učine jeste uspostavljanje pravila bez ulaženja u izuzetno retke izuzetke.
      Kalvinov, naizgled, apsolutistički pristup po gore navedenom pitanju sasvim sigurno nije rezultat njegovog neuspeha da se oslobodi Rimskog tereta u domenu njegovog poimanja crkve. Postoji i nameće se daleko razumnije i jednostavnije objašnjenje koje pronalazimo u Kalvinovom konceptu jedinstvene crkve.
      U današnje doba smo sučeljeni mnoštvom denominacija. Mnogi od nas, sasvim je moguće, smo iskreno zbunjeni ovim fenomenom. Mi podležemo mišljenju da postoji mnoštvo Hrišćanskih crkvava. Mi prepoznajemo kao crkvu gotovo bilo koju grupu koja u svom nazivu sadrži ime našeg Gospoda. Pretpostavimo, međutim, da je nova denominacija stvorena iz u potpunosti pogrešnih pobuda i rđavih razloga. U početku ćemo je imenovati sektom, međutim kroz vreme u kome ona ostaje istrajna u samoproklamovanom nazivu crkvem da bi i mi vremenom prihvatili istu kao crkvu. Denominacija, pretpostavimo, je odvojenija od istine nego sam Rim. Ona zabranjuje, ili dozvoljava svom sveštenstvu i učiteljima da poreknu takve suštinske Hrišćanske istine kao što je nepogrešivost Svetog Pisma, bezgrešno začeće i telesno vaskrsenje Hrista, njegovo Božanstvo, i substituciono iskupljenje kao i spasenje milošću Božijom samo kroz veru, i umesto da hrabro, iako ispunjeni tugom, proglasimo dotičnu crkvu kao lažnu, mi optužujemo za pomanjkanje ljubavi one koji izgovore u potpunosti neodbranjiv zaključak. Igramo se mišljenjem da su sve crkve u većem ili manjem stepenu podložne greškama te stoga zaista ne igra veliku ulogu kojoj ćemo pristupiti. Istupajući korak dalje mi pronalazimo uistinu bogatstvo udobnosti u ideji da suštinski nije od velike važnosti da li ćemo pripadati, recimo, ijednoj crkvi, dokle god smo članovi nevidljive crkve Hristovog mističnog tela. Ergo ipso (drugim rečima) naše viđenje o vidljivoj crkvi je na izrazito niskom nivou. Mi je nipodaštavamo.
     Kalvin je bio sučeljen radikalno drugačijom ekleziastičkom situacijom. On svakako nije bio zbunjen mnoštvom denominacija obzirom da iste jednostavno nisu postojale. Kalvin je bio odlučan u utemeljenju viđenja crkve isključivo na temelju Svetog Pisma koje snažno poručuje (uči) da je nevidljiva crkva jedna i jedva, ukoliko uopšte, sa nešto slabijim akcentom da vidljiva crkva takođe treba da bude jedna. Novi Zavet ne poznaje denominacije. Istini na volju, u Apostolskoj crkvi je bila prisutna raznolikost među vernicima na različitim lokacijama i različitih socijalno – ekonomski – političkih iskustava i realnosti, međutim denominacije su bile van svake opcije. Vidljiva crkva je bila jedna. Kalvin je van svake sumnje bio u celosti svestan da vidljiva i nevidljiva crkva ne predstavljaju plural već jednu crkvu. Vidljivost i nevidljivost pretstavljaju samo dva aspekta jedne Hrišćanske crkve. Vidljiva crkva je manifestacija nevidljive; stoga ne može pretstavljati iznenađenje da je Kalvin pravilno pretpostavio neophodnost pripadanja i jednoj i drugoj.
     U sintezi, zbunjenost nije bila Kalvinova, ona je naša.
     Njegova doktrina – ustvari doktrina Svetog Pisma – o jedinstu Hristove crkve je neminovno utemeljena na tri zaključka, svaki od kojih je Kalvin oberučke prihvatio.
     1. Rimska crkva i crkva Protestantizma ne mogu obe biti crkve. Usled bezbožničkog učenja i delovanja, Kalvin je Rim proglasio lažnom crkvom. Svekoliko je vredno pažnje sa kolikom snagom ali istovremeno i sa kolikom je dozom obazrivosti, se on izrazio po tom pitanju: “Iako mi nismo voljni da jednostavno ustupimo ime Crkve Papistima, mi ne poričemo da postoje crkve među njima.” Naslovljavajući Rimskog pontifa Kalvin nastavlja:
     Mi uopšte ne poričemo da su crkve i dalje pod njegovom tiranijom; međutim crkve koje je je on bogohulno oskrnavio, koje je okrutnom dominacijom potlačio i pokorio, koje je zlim i smrtonosnim doktrinama kao otrovom zaveo i gotovo ubio, crkve u kojima Hrist leži polu pokopan, u kojima je evanđelje ugušeno, iz kojih je pobožnost prognana, u kojima je Bogosluženje gotovo odbačeno; gde je ukratko sve u takvom raspadu i neredu da te crkve više pretstavljaju obličje Babilona nego svetog Božijeg grada. Jednom rečju, pošto Gospod čudom održava ostatak svojih ljudi, ma koliko iscepkanih i rasutih, i ukoliko neki simboli (krštenje npr.) Crkve i dalje odoljevaju… Međutim, sa druge strane, obzirom da su upravo oni simboli kojima bi morali posvetiti naročitu pažnju, u okviru diskusije i realnosti, poništeni ja naglašavam da telo u celosti kao i vaki pojedinačni zbor (skup) ima potrebu za uređenom legitimnom Crkvom (Instituti, IV, II, 12).

    2. Jedan broj Anabaptista Kalvinovog vremena se držao principa “čiste crkve”. Naime pronašavši ozbiljne problem u okviru Protestantske crkve u domenu onoga što su smatrali popustljivošću u održavanju discipline, oni su se efektivno i realno odvojili i oformili sopstvene zborove. Stičem utisak da Kalvinu nije palo na pamet da navedene zborove smatra crkvama. Nasuprot on ih, kao i sve članove zborova, označio kao “šizmatike” koji su “odbacili jedinstvo Crkve”. Kalvin je odlučno osudio sukcesiiju uslovljenu nasavršenošću jedne istinite crkve. “Revolt iz okvira Crkve” je definisao kao “odricanje od Boga i Hrista” i,

Nije moguće zamisliti postojanje užasnijeg zločina od bogohulnog i podmuklog obesvećenja svetog braka koji je jedinorodni Sin Božiji sišavši sačinio sa nama.

    Jednom rečju, Kalvin je jasno razgraničio pojam crkve i sekte, kao što stoji i u Belgijskoj Konfesiji kada ista opominje: “Sve sekte koje postoje u svetu uzurpiraju za sebe ime Crkve” (Član XXIX).

     3. Usled njegovog snažnog uverenja da je crkva Hristova samo jedna, Kavin je mukotrpno delovao u pravcu okupljlanja stvarnih vernika u jednu zajednicu. U pismu Grameru Biskopu od Kanterberija, on je predložio “saziv naj eminentnijih i naj učenijih ljudi različitih crkava koje su prihvatile čisto učenje Evanđelja” kako bi kroz pažljivo učenje Reči Božije proizveli “istinitu i jasnu konfesiju” koja bi bila prihvatljiva svima. Kalvin je načinio iskorak sugestijom da oni koji ne prihvate navedenu konfesiju budu proglašeni šižmaticima. To pismo kristalno jasnom čini sliku jedinstva crkve za kojim je stremio Kalvin, crkve poput opisane od strane Isusa u molitvi u evanđelju po Jovanu 17, crkvu jedinstvenu u istini. Podela Protestantizma u Luterane i Reformate je duboko pogodila Kalvina; on je bio spreman da prihvati Luteransku Ausburšku Konfesiju kao temelj jedinstva. Drugim rečima još jedan put njegov cilj je neprikosnoveno predstavljao najviši mogući nivo doktrinarnog jedinstva.

2 Timoteju 3:16 – 17

2 Timoteju 3:16 – 17

by | Apr 4, 2024 | Propoved

16Sve Pismo je nadahnuto od Boga i korisno je za pouku, za karanje, za grdnju, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti.
17Da Božiji čovek bude pripremljen za svako dobro delo.

Reč Božija je nazvana duhovnim mačem i neophodno je da naša bića budu naoružana njome, obzirom da u ovom svetu Đavo neprestano ratuje protiv nas, pokušavajući da prevari i uvuče u greh. Stoga Sveti Pavle govori da Reč Božija zaslužuje pijetet da joj se moramo pokoriti bezpogovorno. On nam takođe saopštava koja doba nam dolaze od Reči Božije što je dodatni razlog da je pobožno prigrlimo u poslušnosti i pokornosti. U svim vremenima je bilo fanatičnih ljudi koji su želeli da unesu sumnju u Sveto Pismo iako su se stideli da opovrgnu da Reč Božija treba da bude prihvaćena bez protivrečja. Uvek je bilo zlih ljudi koji su, i pored toga što su svedočili da Božija Reč u sebi poseduje neizrecivo veličanstvo pred kojim sav svet treba da se pokloni, međutim nastavljali da bogohule i govore zlo o Bogu.
Gde je moguće pronaći Reč Božiju ako je ne vidimo u zakonima i prorocima i evanđelju? Upravo su to mesta na kojima nam je Bog izložio svoju volju. Do kraja nam, stoga, kako ljudi ne bi imali izgovor za sebe, Sveti Pavle jasno ukazuje da ukoliko poštujemo Boga i živimo u pokornosti Njemu, moramo primiti sve što je sadržano u zakonima i prorocima. Takođe Sveti Pavle utemeljuje da ni jedan čovek nema pravo da bira šta mu prija, pokorivši se na taj način samo delom Bogu, već kaže da je celo Sveto Pismo veličanstvo o kome govori i da je svo Sveto Pismo korisno. Kratkim rečnikom, Sveti Pavle nam poručuje da ne možemo birati deo a odbaciti ostatak Svetog Pisma po svom nahođenju već da ga moramo prihvatiti u celosti bez i najmanjeg izuzetka. Iz toga možemo zaključiti šta Sveti Pavle misli kada govori o Svetom Pismu, on ne misli na reči koje je sam ispisao i ispisuje, ni o delima drugih apostola i evanđelista, već o Starom Zavetu.
Iz tog razloga shvatamo da je njegovo mišljenje bilo da se zakoni i proroci moraju uvek propovedati u Hristovoj crkvi; pošto su učenje koje je neophodno i koje će ostati zauvek takvo. Stoga na one koji bi odbacili zakone i nikada više ne razmišljali o njima ne treba obraćati pažnju. Oni su skovali izreku široko prepoznatljivu po njihovim sinagogama i kafanama koja glasi „nisu nam više potrebni ni zakoni ni proroci“, i to je među njima postalo podjednako uobičajeno koliko i među Turcima.
Ali Sveti Pavle upozorava hrišćana, i nama poručuje, da ukoliko hoćemo da dokažemo svoju veru i pokornost prema Bogu, zakoni i proroci moraju vladati našim životima; moramo znati da su skladna i besmrtna istina; neprolazni i nepromenljivi pošto nam Bog nije darovao vremenski ograničeno učenje koje će važiti jednu sezonu već je Njegova namera da oni budu na snazi i u ovim danima; i da će pre svet nestati i nebesa i zemlja istruliti nego što će prestati njihova vladavina. Stoga shvatamo značenje reči Svetog Pavla, da mi moramo dopustiti da budemo podređeni Svetom Pismu i da svu mudrost u njemu tražimo i nigde više.
Moramo zapaziti (kao što je već rečeno) da nam On ne daje slobodu izbora po našoj volji već da moramo biti poslušni i pokorni Bogu u svakom pogledu, potvrđivati sve što je sadržano u Svetom Pismu. Obratimo sada pažnju da dve tačke koje su ovde istaknute. Sveti Pavle prvo kaže, sve Pismo je nadahnuto od Boga i onda dodaje korisno je. Ta zapažanja o Svetom Pismu je Sveti Pavle ispisao kako bi u nama pobudio ljubav prema njemu kao i da nam ukaže da je vredno da bude prihvaćeno sa apsolutnom pokornošću. Kada je rekao da je sve Pismo nadahnuto od Boga, to stavlja tačku na mogućnost bilo kog smrtnika da pokuša da kontroliše njegovu svemoguću moć. Da li je mislio da mizerna stvorenja zarate protiv Boga i odbiju da prihvate Sveto Pismo? Šta je razlog rečima Svetog Pavla? Razlog je jasan, Sveto Pismo nije falsifikat čoveka (govori St. Pavle), u njemu ne postoji ništa ovozemaljsko.
Kogod ne želi da se prikaže kao pobunjenik protiv Boga, i svede se na ništavilo, se mora pokoriti Svetom Pismu. Sveti Pavle naglašava da kao drugu tačku, pored pobožnosti koju dugujemo Bogu i koju iskazujemo stalnim poštovanjem Boga, mi moramo pored toga priznati da je On bio vođen našom dobrobiti i spasenjem kada mu se omililo da nas uči kroz Sveto Pismo; pošto nam Bog ne bi dao da činimo beskoristan rad. Dakle, ukoliko smo marljivi u čitanju Svetog Pisma primetićemo da u njemu ne postoji ništa milo onoga što je dobro i odgovarajuće za na, ono iz čega se možemo okoristiti.
Kako smo samo nezahvalni ukoliko ne prihvatimo blagoslov koji nam Bog pruža tako slobodno. Pošto je Sveti Pavle veličao Sveto pismo ukazujući na da je u njemu prisutno veličanstvo Božije, on nam takođe pruža priliku da osetimo da mu možemo prići ispunjeni ljubavlju i željom da sebe obogatimo njime; znajući da je to Božija želja i cilj koji je postavio pred nas. Zapamtimo uvek da nam Sveto Pismo neće nikada biti od koristi ukoliko nismo sigurni da je Bog njegov autor. Kada čitamo Mojsija ili bilo kog proroka, kao istoriju smrtnih ljudi, osećamo li živost duha Božijeg kako nas ispunjava? Ne, ne; daleko od toga.
Drugim rečima, Sveto Pismo će ostati mrtvo i bez moći dok ne spoznamo da je Bog taj koji govori kroz njega i na taj način nam ukazuje Božiju volju u pogledu ljudi; iz tog razloga Sveti Pavle govori, Sve Pismo je nadahnuto od Boga. Papa će se hvaliti da je svaka reč koju je izgovorio došla od Boga; stoga vidimo da je kroz papsko korištenje imena Božijeg kao maske i pribežišta svet bio prevaren i držan u neznanju od početka. Nikada nije postojao otrov lažnog učenja a da nije bio serviran iz zlatnih pehara, drugim rečima otrov je bio skriven pod „poštovanom“ rečju – da Bog govori čoveku.
Ukoliko smo zadovoljni time da budemo vođeni voljom Božijom, naša vera će biti zapečaćena istinom tako da možemo zaključiti da nije iluzija sotone ni mit izmišljen od ljudi; mislim na reči sadržane u Svetom Pismu koje su izgovorene od Boga koji je njegov autor. Razmotrimo bezgraničnu dobrotu našeg Boga, u činjenici da mu se omililo da zapečati svoju istinu u našim srcima, čineći time da osećamo njeno dejstvo; dok su nevernici ostavljeni da u neznanju preziru autoritet Svetog Pisma.
Možemo zaključiti iz reči Svetog Pavla da ne postoji autoritet u crkvi Božijoj do onog koji je primljen od samog Boga. Ako, dakle, prihvatimo učenje, ono ne sme biti preuzeto od autoriteta ili mudrosti čoveka, već moramo biti sigurni da dolazi od Boga. Ovo je izuzetno vredno naše pažnje pošto će Bog po našem učenju ustanoviti da li jesmo njegovi ljudi ili nismo. On je uistinu naš Kralj; mi nemamo drugih zakona ili odredbi izuzev onih koje dolaze od njega; naše duše nisu vođene slučajnošću pošto on vlada nad nama i mi smo pokorni sužnji njegovoj volji. Ukoliko nije tako mi ne pokazujemo da nad nama gospodari Bog, iako se neprestano pretvaramo da nad nama Bog vlada; to su ali samo lažna prikazivanja.
Sveti Pavle nam se ne obraća kako bi dokazao apsolutnu istinitost Svetog Pisma, da je Mojsije bio izvanredan čovek; on ne govori da je Isaija bio veoma elokventan; on o njima ne govori uopšte čime ne dopušta njihovo veličanje u smislu doprinosa; već kaže, oni su bili instrumenti u Božijim rukama: njihovi jezici su bili vođeni Svetim Duhom: ništa svoje nisu izgovorili već samo ono što je Bog izgovorio kroz njih. Mi ih svakako ne smemo smatrati ne nadahnutim ljudima, već slugama živog Boga; vernim poslužiteljima blaga koje im je povereno.
Da se pridržavalo pravilno ovih reči istine, čovek ne bi bio predmet užasne zabune, kao što je slučaj sa papistima u današnje vreme. Jer na čemu je utemeljena njihova vera izuzev na čoveku. Ne postoji ništa do hipokrizije u svemu što čine. Istina je, oni objavljuju ime Božije, ali u međuvremenu slave od njih stvorene obrede. Međutim Sveti Pavle zahteva od nas da se ograničimo Svetim Pismom; pošto kroz njega govori Bog a ne čovek. Stoga vidimo, on isključuje svaki ljudski autoritet: Bog mora imati pre – eminenciju iznad svih stvorenja; ona se moraju pokoriti njemu a nipošto da se usude da posegnu u domen Njegovog suvereniteta. Kada prilazimo propovedaonici moramo biti sigurni da nas je poslao Bog i da mi prenosimo poruku koju nam je on poverio da poslušnošću propovedamo.
Neka onaj koji propoveda propoveda u skladu sa Rečju Božijom: drugim rečima neka pokaže da ne veruje u samog sebe niti da ubacuje svoja dela i razmišljanja, već da se čvrsto drži Božije istine u njenoj punoj čistoti; on mora učiniti svoje učenje poučnim vernicima kako bi na taj način Bog bio slavljen. Prihvativši da je čovečije učenje odbačeno, izbacimo ga iz Hristove crkve na takav način da nikada više ne može ponovo biti prihvaćeno. Stoga budimo svesni i držimo se nepokolebljivo jednostavnosti evanđelja: jer je naš Gospod bio toliko milosrdan da nam otkrije svoju volju kroz zakone i proroke: držimo se stoga čvrsto onoga što smo primili, i ne dopustimo ljudima da vežu našu svest i oblikuju odredbe vere po njihovim shvatanjima.
Sveti Pavle kaže, sve Pismo je korisno. Stoga, ukoliko je sve Sveto Pismo korisno mi smo veoma nezahvalni u ne posvećujući sebe njegovom učenju. Ko je taj među nama koji ne želi dobrobit i spasenje? I gde ono može biti nađeno izuzev u Svetom Pismu? Neka smo onda prepušteni sami sebi ako ne čujemo Reč Božiju koja govori ni o čemu drugom do o našoj sreći. Čak šta više, mi ne smemo čitati Sveto Pismo sa ciljem da ono potvrdi naše mišljenje i omiljena osećanja, već pokorimo sebe učenju sadržanom u njemu, u skladu sa čitavim sadržajem Svetog Pisma, jer je sve korisno.
Kada ja tumačim Sveto Pismo, uvek se moram upravljati njime; kako bi oni koji me čuju mogli izvući korist iz učenja koje propovedam i da na taj način da budu prosvećeni. Ako ja ne posedujem takvu privrženost, ako ja ne prosvetim one koji me slušaju, ja činim svetogrđe i obeščašćujem Reč Božiju. Takođe, oni koji čitaju Sveto Pismo ili dođu na propoved očekujući besmislene špekulacije, ako dođu čisto radi svoje zabave oni obeščašćuju evanđelje. Ukoliko skrenemo Sveto Pismo sa istinite namene, i tražimo pitanja u njemu, bez namere da steknemo dobrobit time, mi ga oskrnavljujemo.
Sveti Pavle nas je podučio da moramo prići Bogu sa iskrenim željama, shvatajući da On ne traži ništa drugo do naše dobrobiti i spasenja. On nam je takođe ukazao da ne smemo skrnaviti Sveto Pismo time što bi ga koristili u službi naših želja; već znajući da je to Božija volja koju moramo pratiti u svoju korist, da mu moramo prići u želji da nas pouči; da da nas pouči na način koji nam je koristan na putu našeg spasenja. Sada nam ostaje da pojedinačno ispitamo i vidimo šta nam je korisno: da je Sveti Pavle naglasio ali samo reč korisno, značenje bi možda bilo donekle nejasno; ali ju je on otvorio tako jasno da mi ne možemo pogrešiti u pogledu njenog značenja; jer je on rekao: „sve Sveto Pismo je korisno za pouku, za karanje, za grdnju, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti; da Božiji čovek bude pripremljen za svako dobro delo.“
Sveti Pavle nije ustanovio samo jednu upotrebu Svetog Pisma već kada je govorio o učenju on je dodao: za grdnju, za popravljanje i pouku. Zašto je baš to naglasio? Nije dovoljno da nam Bog pokaže šta je dobro, obzirom da smo mi tako hladni da bi to teško razumeli; iz tog razloga On nas mora primorati shvatanju ozbiljnosti: mi moramo znati da On govori nama i da smo mi u obavezi da se pokorimo. Na taj način vidimo da ne postoji mrtvo učenje u Svetom Pismu; ali ima grdnje i popravljanja koja će nas uzdrmati na način da možemo prići Bogu.
Sveti Pavle kaže: sve Sveto Pismo je korisno za pouku; a potom dodaje, za karanje, za grdnju, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti. Zašto je počeo sa rečju poučavanje (učenje)? Zato što je to prirodan redosled; jer ako nismo naučeni da kažemo, ovo je istina, grdnja neće biti od ikakve koristi; stoga, mi moramo prvo postati svesni da ono što nas uči jeste dobro i istinito i pravedno. Stoga reč pouka (učenje) znači da prvo moramo biti naučeni istini, kako bi bili potpuno odlučni po tom pitanju i tako prosvećeni njome da nemamo nikakvu sumnju u njenu autentičnost. Sveti Pavle nas uči da je to poučavanje da poznajemo Isusa Hrista i da sva naša vera bude u Njemu; da živimo trezveno, pravedno i pobožno.
Kada prizivamo Boga kroz molitvu i zavetovanje, moramo prvo postaviti svo naše poverenje u Njega i usmeriti pogled u pravcu nebeskog života kome nas on priziva; mi moramo umrtviti sve naše grešne naklonosti i povinovati se Njegovoj pravednosti. Učenje evanđelja, u par reči, je sledeće: da poznajemo Boga i da postavimo svo poverenje u njega; i da znamo šta znači da je on naš Spasitelj konkretno u ličnosti našeg Gospoda Isusa Hrista, njegovog jedinorodnog Sina koji je umro za naše opravdanje. To je način kojim smo izmireni prema Bogu i očišćeni od svog greha; odakle potiče poverenje koje imamo da Njega prizivamo, znajući da nas On neće odbaciti kada dođemo u ime onoga ko je postavljen za našeg zaštitnika.
Kada uzmemo u obzir da u nama nema ničega do greha i pokvarenosti, moramo naučiti da budemo nezadovoljni sobom i da vatreno služimo Bogu, u čistom srcu: to je učenje sadržano u Svetom Pismu. Mi moramo shvatiti značenje Svetog Pavla kada kaže za grdnju; drugim rečima, ako bi bili dobro poučeni u Božijoj školi, morali bi sebe proglasiti krivima; moramo sebe ubosti u srce; mi jednostavno moramo biti prekoreni zbog naših grešaka. Kada je Reč Božija pravilno objašnjena vernici su ne samo prosvetljeni, već ukoliko ijedan nevernik dođe u crkvu i čuje Božije učenje on je ukoren i osuđen. Na ovaj način mi shvatamo da iako nevernik može biti prekriven tamom i zadovoljan svojim neznanjem ali kada ga Bog prosvetli da vidi mizeriju i pokvarenost u kojima je živeo, kada shvati svoju žalosnu situaciju slušajući Reč Božiju on primećuje da se nebesa otvaraju, kao što jeste, i da čovek nije stvoren za samo ovozemaljski život već da bude uzdignut na više boravište. Iz tog razloga su nevernici osuđeni.
I da još više pojasni, Sveti Pavle dodaje, tajne srca su tada otvorene; jer mi znamo da dok je Reč Božija zakopana, ni jedan čovek ne obraća pažnju na sebe – naša srca su u tami. Šta onda moramo učiniti? Moramo primeniti Reč Božiju na naše živote; i probuditi se iz sna; nikada više ne smemo zaboraviti Boga, ni spasenje naših duša; moramo pretraživati dubine svojih srca i ispitati čitave svoje živote; kako bi osetili sramotu zbog naše prljavštine i moramo postati sami svoje sudije kako bi izbegli osudu koja je već u Božijoj ruci. Tako dakle moramo razumeti šta je Sveti Pavle mislio pod rečju grdnja.
Nije dovoljno ljudima da polože Božije blagoslove pred nas i kažu to je Božija volja; nasuprot, mi moramo biti spremni da razmišljamo o tome u potpunoj iskrenosti i da sebe posmatramo veoma pažljivo; da, i da se približimo Bogu kao da nas je on pozvao da se pojavimo pred Njegovom optuženičkom klupom; mi moramo sve izneti na svetlost dana, kako bi osećali sramotu zbog svojih zlih dela; i kada udahnemo taj nebeski vazduh moramo biti pažljivi da ne skrenemo sa pravog puta.
Nije dovoljno biti stoga samo grđen, već popravljanje mora takođe biti dodato; mi moramo biti ispravljeni, kao što jeste, Rečju Božijom kako bi na kraju bili uistinu popravljeni (reformisani). Moramo odbaciti svoje grehe; sa nama se mora resko postupati kako bi naši gresi bili iščupani iz korena i odvojeni od nas. Stoga, kada smo pobuđeni da mislimo o Bogu osećamo da smo osuđeni pred Njim, dok su naši gresi otvoreni pogledu; i mi postajemo osuđeni i pred Bogom i pred ljudima. Štaviše, nas moraju dovući silom; ako smo bili opijeni slašću, ako smo se odali ludosti i sujeti, i bili na taj način prevareni, popravljanje moraju biti brze i stroge, kako bi mogli pružiti Bogu slavu i dopustiti mu da nas promeni i dovede u pokornost Svojoj volji.
Kada otac vidi svoju decu da se ponašaju neprimereno i grešno, on ne misli da je dovoljno da kaže: zašto to radite? Već će on reći, bedna stvorenja, da li sam vas uzdizao i do sada vas vaspitavao, da mi vratite na ovaj način? Da li ste postali takvi da me ovako ne poštujete iako sam prema vama bio tako blag? Zaslužujete da budete predani da vas obese. Tako je i sa nama: kada Bog vidi da smo sve neposlušniji prema Njemu, više i od dece prema svojim ovozemaljskim roditeljima, zar on nema razloga da bude besan na nas? Naravno da u Njemu postoji neobuzdan bes, ali on koristi ozbiljnost kako bi mi bili dovedeni u pokornost, i naučili poslušnost prema Bogu.
Sad, mi možemo suditi da li bi bilo dovoljno čoveku, kada bi on objašnjavajući Sveto Pismo zauzeo poziciju kao da se radi o prostoj istoriji; pošto ukoliko bi bilo tako tada bi ono što je Sveti Pavle rekao u vezi Svetog Pisma bilo beskorisno: bilo bi dovoljno da je rekao da propovedamo evanđelje moramo samo reći tako je govorio Bog. Dužnost dobrog i vernog pastira nije da samo objašnjava Sveto Pismo već mora koristiti ozbiljnost i oštrinu da bi dao snagu i vrlinu Reči Božijoj. Sveti Pavle je na drugom mestu rekao da pastir crkve mora biti ozbiljan, i da bude uporan; i da ne pokazuje ljudima samo ono što je dobro već da ih ukori.
Uistinu, on je rekao da to mora biti učinjeno na ponizan, blag i istrajan način: ali ma kako to bilo činjeno ispravke moraju biti korištene. Čovek ne sme reći, previše je teško da bih podneo; ne morate se baviti takvima; neka oni koji ne mogu podneti grdnju potraže drugog gospodara umesto Boga, jer oni nisu dostojni da čuju Njegovu reč. Svet bi bio rado pošteđen; jer mi vidimo mnoge koji su spremni da eksplodiraju u nekontrolisan bes kada su zaplašeni ili ispravljeni. Oni kažu da žele da budu ovladani blagošću. Pustimo ih onda da odu u đavolovu školu; on će im laskati, da, i uništiti ih.
Ali što se tiče vernih, pošto prime učenje, moraju se poniziti i biti voljni da prihvate ukor: oni moraju biti opomenuti kada učine grešku. oni moraju biti ukoreni za svoje grehe i prestupe kako bi bili očišćeni od svake nepravednosti. Mi se moramo ponašati na takav način ukoliko želimo da primimo učenje Božije. Sveti Pavle dodaje da je sve Sveto Pismo korisno za odgajanje u pravednosti da Božiji čovek bude pripremljen za svako dobro. Kada je izgovorio da je Sveto Pismo korisno za odgajanje u pravednosti, on je istovremeno odstranio šta god čovek nosio, ukazujući da mi nećemo postati pravedni praćenjem dela učinjenih od strane ljudi.
Mi vidimo kako se papisti muče uzalud; čineći bilo šta što im je naređeno od čoveka. U čemu se sastoji njihova pravednost? U čemu je ona utemeljena? Utemeljena je na ovome: tako je naredila crkva. Međutim Sveti Pavle dokazuje da ne postoji ni religija, ni učenje izuzev onoga što je sadržano u Svetom Pismu; da, i u tome je jedina pravednost. Da li oni onda prate ono što je Bog zapovedio? Ne; jer oni čine upravo suprotno tome. Stoga, ukoliko želimo da naši životi budu skladno uokvireni, ne temeljimo sebe u delima ljudi, već pratimo ono što nam je Bog naredio.
Ukoliko vodimo svoje živote uputstvima sadržanim u Svetom Pismu, bićemo opravdani po tome; ali učenje čoveka je samo budalaština, i prezrenje za Boga. Stoga upamtimo da nije bez razloga Sveti Pavle rekao za odgajanje u pravednosti. Iznova, on nam pomaže da razumemo da bi bili dobri vernici, moramo voditi svete živote. Reč Božija nam nije data kako bi nas naučila da pričamo, da nas načini elokventnima i suptilnima, već da reformiše naše živote kako bi svet mogao da zna da smo mi sluge Božije. Ako poželimo da saznamo da li se čovek okoristio evanđeljem ili nije, samo ocenimo njegov život; čovek može da zna kako da govori, može ustanoviti pristojnu profesiju od duhovnosti a da njegov život nije u skladu sa pisanom Rečju Božijom.
Sveti Pavle nam poručuje da moramo načiniti Reč Božiju svojim savetnikom, kako bi mogli hodati hodom pravednosti i oblikovati život Rečju Božijom; na taj način Božiji čovek može biti savršen i pripremljen za svako dobro delo. Upravo na ovaj način mi moramo biti učeni pravednosti i moramo odbaciti sve ljudske inovacije, jer njima Bog nije zadovoljan. Ljudi streme da služe Boga po sopstvenom obeležju, i stoga ubrajaju svoja dela u računicu ali im Bog to ne dopušta. Sveti Pavle uvidevši takvu nepromišljenost i bestidnost u ljudima, da oni nisu u stanju da se ograniče onim što je Bog namerio za njih, ukazuje na tu bolest i da ona može biti izlečena: rekao je, ukoliko imamo Reč Božiju u svojim srcima, bićemo čestiti u životu i pripremljeni za svako dobro delo.
Ljudi se mogu hvaliti koliko im je drago da su njihova dela savršena i sveta; ali kada se pojave pred nebeskim sudijom, svi će biti kao prašina. Kada pomešamo svoje invencije sa onim što je Bog naredio, mi povređujemo svakoga: Stoga možemo zaključiti, da bilo koja stvar koja je skovana od ljudi nije ništa drugo do iskvarenosti. Papisti to zovu dobrim delima: post za svete, da ne jedu meso petkom, držanje Uskršnjeg posta, služenje svetima, odlazak sa oltara na oltar i iz kapele u kapelu kako bi držali misu, da idu na hodočašće, oni su skovali toliko zakona i statuta da nema čoveka koji ih može razumeti. Ali mi moramo na kraju stati pred velikog sudiju da damo opravdanje sa sva naša dela.
Rečeno je ovde da ćemo biti pripremljeni za svako dobro delo ukoliko se koristimo Svetim Pismom. Ali šta će se desiti sa tradicijama i invencijama papista? U njima je Reč Božija pokopana. Ne koriste ni stoti deo od Reči Božije, sve ostalo temelje na ljudskim tradicijama. Stoga se ne zavaravajmo dobrovoljno time da bi mi trebali imati udela u svojoj savršenosti: Bog odbacuje bilo šta što je dodano Svetom Pismu i jasno pokazuje da to neće biti uračunato ili prihvaćeno sa Njegove strane; stoga ljudi prave svoja dela uzalud; to će biti ali njihova dupla osuda.
Neko može pitati, od kakve je koristi evanđelje uzevši u obzir koliko ima pravednosti u zakonu i prorocima? Na to pitanje možemo lako odgovoriti: evanđelje nije dato da bi dodalo bilo šta zakonu ili prorocima; pročitajte Novi Zavet i nećete naći ni jedan samoglasnik koji je dodan bilo zakonu bilo prorocima; on samo pojašnjava ono što je već naučeno. Istina je da je Bog bio milostiviji prema nama nego prema ocima koji su živeli pre dolaska našeg Gospoda Isusa Hrista; jer značenja jasnije postavljena pred nas, ali ništa nije dodano. Dakle, kada Sveti Pavle kaže da ćemo pronaći čestitost i savršenu pravednost u zakonu i u prorocima to nipošto ne umanjuje evanđelje.
Prisutan je sklad u Svetom Pismu, Starog i Novog Zaveta. Učenje koje je sadržano u zakonima nam je objašnjeno tako prirodno od strane Apostola posle Isusa Hrista da ne možemo reći da moramo uraditi to ili ono, već da se moramo ograničiti na ono što je zapoveđeno u početku. Bog je obznanio svoju volju u tako jasnim terminima i dao toliko razloga za našu veru da moramo biti sigurni u njenu istinitost, ukoliko nismo monstruozni u svojoj pokvarenosti. Stoga, ukoliko ćemo se okoristiti od Svetog Pisma, moramo proučavati svetost života znajući da Boga ne možemo služiti po sopstvenim idejama; pošto nam je On dao određeni zakon po kome moramo ravnati svoje živote, i to takav zakon u kome nije moguće pronaći grešku. Usmerimo onda naša srca, misli i ljubav u pravcu onoga što je sadržano u Svetom Pismu; i onda će nas prihvatiti naš nebeski sudija. Mi moramo biti više pobuđeni u staranju o tim stvarima, zato što je naš dobri Bog tako blizu, i zato što nam je svoju volju izložio na tako jasan način da nemamo opravdanja za sebe ukoliko nismo Njemu verni.

Reformisano hrišćanstvo, Pravoslavlje i Katolicizam

Reformisano hrišćanstvo, Pravoslavlje i Katolicizam

by | Apr 2, 2024 | O Nama

     Reformisani hrišćani čine deo daleko većeg tela vernika koji vole i služe Isusa Hrista. Mi činimo, uz bitne razlike, deo porodice koja uključuje Pravoslavnu, Rimo – Katoličku, Evangelističku, Anglikansku crkvu i brojne druge koje svedoče i propovedaju Hrišćanstvo.
     Reformatsko učenje prihvataju i druge denominacije pored Reformatske hrišćanske crkve. Ono što Reformate razlikuje je suština akcenta koji prožima naše učenje. Citiram Kornelija Plantinga:

„Naš akcenat leži u bitno većoj meri na Božijem suverenitetu, na autoritetu Svetog Pisma, na potrebi disciplinovane svetosti u ličnom Hrišćanskom životu i konačno na Hrišćanstvu kao religiji Carstva Božijeg.“

      Primera radi, Reformatska vera naglašava vlast Isusa Hrista nad čitavim stvorenjem i ne možemo zamisliti Hrišćansku crkvu koja se ne drži ovog učenja; međutim Reformatski vernici stavljaju bitno veći naglasak na ovo učenje od mnogih drugih Hrišćana. Konsekventno, Reformatski vernici (su a i dalje) ulažu ogromnu energiju i sredstva na Hrišćansko obrazovanje, Hristo – centričnu političku/socijalnu aktivnost, crkvene službe i svaku drugu pomoć onima kojima je ona potrebna.
     Dok Hrišćani koji veruju u Sveto Pismo dele jedinstveni jezik vere mi ga svi govorimo našim specifičnim akcentima. Naravno, budite ponosni na svoj akcenat. Zahvalite se Bogu na njemu i prinesite ga bogatoj raznolikosti jezika koji govore o veličanstvenim Božijim delima.

Zašto je Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi potrebna Reforma

     Pre dve hiljade godina, na dan Pentekosta, Bog je izlio Sveti Duh. Snagom Duha, Isusovi učenici su otpočeli širenje dobre vesti o Njemu širom sveta. Gdegod da su propovedali učenje nicale su crkve. Te crkve su živele po učenju Evanđelja i širile ga dalje. U procesu sazrevanja crkve su se udružile u organizacionu strukturu koja im je omogućavala međusobnu pomoć, koja je uspostavljala odgovornost i koja ih je održavala na putu pravog učenja. Hiljadu godina crkve su bile, u manjoj ili višoj meri, organizovane pod tom prezasvođenom strukturom.
       Protokom vremena ova organizovana struktura crkve je otvrdnula, odvojila se od izvornog Hrišćanstva, i unutar iste je zavladala korupcija – od najviših slojeva naniže. Do vremena svanuća drugog milenijuma borba za prevlast i hermenautičke razlike shvatanju Svetog Psima u samom vrhu crkve su dovele do cepanja crkve u dva dela: Istočno Pravoslavna crkva na čijem se čelu nalazio patijah crkve u Konstantinopolju i Latinske zapadne crkve rukovođene papom, Rimskim episkopom. Ova crkva je zaprimila naziv po kome je i danas poznata – Rimo – Katolička crkva.
       Povlačeći korenje početkom šesnaestog veka, mnogi Reformatori su pokušali da isprave učenje i delovanje kako Rimo – Katoličke tako i Pravoslavne crkve, prizivajući ih na povratak pokornosti Reči Božijoj . Nažalost moć koja je do tog vremena ustoličena u vrhu crkava je uspela da utiša i suzbije te pokušaje, ne retko mučenjima do smrti Reformatora.
Dakle šta je to što (i šta je i na današnji dan) zahteva reformu. Sledeća je samo delimična lista:
 Korupcija koja je široko raširena među sveštenstvom, ponaosob među vrhovnim sveštenicima;
 Crkva je mučila ljude za koje je verovala da se drže ne ortodoksnih verovanja do momenta u kome bi oni prihvatili „grešnost“ svoje vere ili do momenta njihove smrti;
 Crkve su podržavale i svekoliko učile vernike da se mole Mariji i svetcima;
 Katolička crkva je prodavala oproštajnice – garantna pisma pod papskim autoritetom a koja su navodno predstavljala garanciju oprosta njihovih grehova. Praksa koja je prisutna i danas i koja je potvrđena u dokumentu Vatikan II;
 Tišina Pravoslavne i Katoličke crkve u domenu propovedi Reči Božije vernicima .
     U šesnaestom veku, međutim, reformu više nije bilo moguće zaustaviti. Mnoštvo ljudi je počelo da prati i podržava Reformatore. Rimo – Katolička crkva, u višoj meri od Pravoslavne crkve a usled brojnih istorijskih i geo političkih razloga, više nije bila u mogućnosti da ubije glas ili da iskoreni te „Protestante“. Brojni događaji su rezultirali u tome da je po prvi put Biblija postala dostupna vernicima na maternjim jezicima. Dobivši priliku da sami pristupe čitanju Svetog Pisma su dovedeni u do tada jedinstvenu poziciju ocenjivanja da li je ono što su ih crkveni oci podučavali istina ili ne; kao rezultat mnoštvo vernika je prihvatilo Reformaciju istupivši kako iz Katoličke tako i u manjoj meri iz Pravoslavne crkve a u cilju povratka izvornom učenju Svetog Pisma.
     Brojni oblici Protestanskih crkava su se javili kao posledica Reformacije; Luteranske i Anabaptističke crkve u Nemačkoj, Anglikanske crkve u Engleskoj, Reformatske crkve u Švajcarskoj i Francuskoj i Prezbiterijanske crkve u Škotskoj, između ostalih.
      Pozitivni aspekt brojnosti pojave svih tih crkava se ogleda u činjenici da su bile u mogućnosti da se re-formiraju u mrežu u okviru koje su mogli živeti prateći načela svoje vere slobodne od opresije i prisile Rimo – Katoličke odnosno opet u nešto manjoj meri Pravoslavne crkve. U suštini snaga Reformacije je doprinela, indirektno, prvenstveno Katoličkoj crkvi da se sučeljena sa Reformacijom očisti od određenog nivoa ne Hrišćanskog taloga.
Sa druge strane, tužna je činjenica da je ovom fragmentacijom – neprikosnoveno neophodnom u tom (i današnjem) vremenu – došlo do „cepanja“ vidljivog tela Hristovog na zemlji. Sve te crkve su nastavile nadalje da se dele najčešće usled minornih razlika. To je rezultiralo u širokom spektru crkava i konsekvento povećalo nedoumice dobronamernih vernika i novih Hrišćana u pogledu izbora Crkve. Koja je prava crkva? Kojoj da se priklonim? Koja uistinu verno uči ono što je Bogom nadahnuto u Svetom Pismu? U suštini većina tih crkava su pružale zadovoljavajući odgovor na navedene nedoumice, međutim činjenica stoji da je svaka crkva suštinski naglašavala svoju unikatnost.

Rađanje Reformatskih crkava

     Reformatske crkve su formirane kao ogranak Protestantskih crkava koje su se odvojile od Rimo – Katoličke crkve. Početak pronalazimo u šesnaestom veku u Švajcarskoj pod vođstvom Ulriha Cvinglia i Džon Kalvina. Kalvinovo učenje je postalo dominantna i sila vodilja tih crkava u vreme njihovog širenja Evropom, naročito u Francuskoj, Holandiji, Škotskoj i do osamnaestog veka u Severnoj Americi, Africi, Mađarskoj, Indoneziji kao i u mnogim drugim delovima sveta.
Džon Kalvin je rođen u Noyon, Francuskoj, 1509. godine. Obrazovan u klasičnim naukama stekao je svoje akademsko odličje sa njvećim uspehom (suma cum laude) u 24. godini života. Inspirisan učenjem reformatora poput Martina Lutera, Kalvin je prigrlio dubinsko, suštinsko proučavanje Svetog Pisma. Njegovo obrazovanje upotpunjeno poznavanjem Grčkog i Hebrejskog mu je omogućilo pristup onome što je za većinu ljudi predstavljalo „skriveno“ učenje. Proučavanje Svetog Pisma ga je navelo na pisanje komentara gotovo svih knjiga Svetog Pisma. Kalvin se nikada nije prionuo komentaru knjige Otkrovenja, što je verovatno bila promišljena i mudra odluka, uzevši beskrajnu paletu interpretacija koje i danas više dovode do uzavrelih rasprava nego do istinskog osvetljenja teksta. Kalvin je takođe napisao nadaleko čuvenu rekapitulaciju Biblijskog učenja pod naslovom Instituti Hrišćanske Religije. Kalvinova dela i danas služe kao izvanredni izvori učenja Reči Božije. Instituti Hrišćanske Religije su prevedeni između ostalog i u Rusiji gde su prihvaćeni sa entuzijazmom.
     Usled činjenice da je bio progonjen od strane Katoličke crkve, Kalvin se povukao iz Francuske. Prihvaćen je bespogovorno od strane još jednog istaknutog Reformatora Đulijema Farela i pridobijen za potporu Protestantizmu u Ženevi. Upravo u Ženevi je Kalvin postao aktivni propovednik, učitelj, vođa i proponent Reformatskog učenja. Iako je na mnoge načine bio dete svog vremena, Kalvin je u ogromnoj meri doprineo našem shvatanju Biblije i vere na koju nas ona poziva.
     Reformatsko učenje je u Škotsku uveo Džon Noks, inicijalno pod uticajem Luteranskog pravca Reformacije. Njegov učitelj Patrik Hamilton je spaljen na lomači za svoju veru i sam Noks je uhapšen u Francuskoj i primoran na tešku kaznu roba veslača na galijama. Po oslobađanju Noks je učio pod Kalvinom u Ženevi, vrativši se 1559. godine u Škotsku gde je uprkos pritiscima crkve i države uspeo da ustanovi instituciju koja je postala poznata kao Prezbiterska crkva.

Dakle, u čemu je razlika?

      Kakav je bio odnos Kalvina sa drugim crkvenim glavešinama? Suprotstavljajući se Rimo – Katoličkom učenju tog (i današnjeg) vremena, on je bio u saglasju sa ostalim Reformatorima da:
 Spasenje stičemo samo milošću Božijom kroz veru, a ne našim dobrim delima;
 Samo Biblija je merodavna Reč Božija za sve nas a nikako crkvene tradicije ili ono što vođstvo crkava odluči;
 Vernici su Božiji sveštenici, pomazani u Isusu Hristu da mu uvek služe, na svakom mestu, u svim svojim delima;
 Bog nam je dao dve Svete tajne, krštenje i pričest koji predstavljaju potpis i pečat Božijih obećanja;
 Sveštenstvo koje blagoslovi pričesni hleb i vino ih ne pretvaraju u stvarno telo i krv Hristovu;
 Grešno stanje u kojem smo rođeni kao i stvarni gresi su oprani Hristovom žrtvom na krstu;
 Molitva treba da bude upućena samo Bogu a nipošto svetcima ili Mariji. Suštinski svi vernici su istovremeno grešnici kojima je neophodan stalni Božiji oprost i svetci koje Sveti Duh već oblikuje kako bi bili kao Isus.

     U domenu razlika navešću nekoliko bitnih koje su ujedno i rezultirale u podeli vernika između različitih Reformatskih denominacija:
 Kalvin se nije slagao sa Luterom u pogledu načina Hristovog prisustva Gospodnjoj Večeri. Kalvin je verovao da Isus nije fizički bio prisutan već da je kroz delovanje Svetog Duha bio u srcima vernika. Luter je verovao da je Hrist ipak na neki način bio fizički prisutan u hlebu i vinu. Kalvin se takođe razlikovao u pogledu pitanja na koji način Carstvo Božije deluje u sadašnjem vremenu. Kalvin je stavio veći naglasak na to kako mi treba da vodimo svoje živote kao rezultat Božije milosti dok je Luter apostrofirao konstantno osećanje same milosti Božije.
 Kalvin se razilazio u mišljenju sa Cvinglijem po pitanju Gospodnje Večere. Kalvin je verovao da u obredu pričesti Isus aktivno učestvuje. Isus je naš domaćin koji nam uistinu daruje svoju milost kroz delovanje Svetog Duha. Cvingli se držao mišljenja da je pričest isključivo plod naše odluke, naime našeg prisećanja na ono što je Hrist za nas učinio na krstu;
 Kalvin se od Anabaptista razlikovao u pogledu uloge sekularne vlasti. Kalvin je sekularnu vlast smatrao neophodnim Božijim izvršiocem kome se svi Hrišćani moraju pokoriti i kojoj moraju stalno aktivno pomagati. Anabaptisti, sa druge strane, su smatrali da je sekularna vlast usmerena isključivo na ne Hrišćane i da oni koji se pripremaju za Carstvo Božije moraju da se odvoje od civilnog društva. Kalvin je zadržao tradiciju krštenja dece, što je predstavljalo praksu koja je odbačena od Anabaptista u korist krštenja vernika;
 Kalvin se razlikovao od Anglikanaca po mnogim identičnim tačkama koje je stavljao na teret Katoličkoj crkvi. Anabaptisti su se odvojili od prakse korupcije vođstva crkve međutim su zadržali mnoga Katolička učenja.

Za i protiv

Pre nego što je razapet na krstu kako bi otkupio naše spasenje, Isus se molio svom Ocu:
„Ali, ne molim se samo za njih,
nego i za one koji na njihovu reč veruju
u mene, da svi budu jedno – kao što si ti, Oče,
u meni i ja u bebi, da i oni budu u nama,
da svet poveruje da si me ti poslao.“ (Jovan 17:20 – 21)

     Kristalno je jasno da je Isus hteo crkvu koja će biti ujedinjena zajednica širom sveta. Dva milenijuma kasnije, međutim, crkva je podeljena u različite grupe – grupe koje često cepaju jedna drugu oko suštinski nevažnih detalja. Ne možemo poreći da je Reformacija doprinela fragmentaciji. Dakle nameće se pitanje, da li je Reformacija bila pozitivan ili negativan događaj?
      Istinoljubivi Reformatski Hrišćani bi verovatno odgovorili na to pitanje sa i da i ne. Negativno je što je Reformacija morala proizvesti raspad vidljivog jedinstva crkve; međutim neprikosnoveno je pozitivno to što je Reformacija kulminirala u punoj snazi u vreme u kome su Katolička i Pravoslavna crkva krenule nesumnjivom stramputicom. Luter, Kalvin, Noks i Cvingli nikada nisu želeli da podele telo Hristovo. To je upravo razlog iz koga su prihvaćeni pod nazivom Reformatori. Oni su želeli da ostanu unutar crkve. Oni su uporno pokušavali da navedu Katoličku i u nešto manjoj meri Pravoslavnu crkvu da se reformišu, da ponovo postanu pokorni Reči Božijoj. To je bio njihov cilj – ne da uspostave svoj lični oblik Hrišćanstva; međutim dovedeni u situaciju koja nije pružala druge opcije kada su vođstva navedenih crkava tvrdoglavo odbila da se preokrenu i kada je otpočeo nemilosrdni i krvavi progon Reformatora. Reformatori su morali da se odvoje od postojeće crkve. Obratite pažnju na gore navedenu strofu i na način na koji Isus moli ne samo za jedinstvo već moli svog Oca da vernici ostanu u Bogu. Kada se crkva udaljila od Boga Reformatori nisu videli, niti su imali, drugu opciju od povratka na pravi i uzak put kako zapoveda Sveto Pismo, čak i ukoliko je to značilo razbijanje jedinstva sa Rimo – Katoličkom crkvom.
     Gde nas sve ovo ostavlja? Mi moramo ostati verni učenju Svetoga Pisma. To predstavlja jedini način na koji možemo ostati u Hristu. Međutim, mi uvek treba da tražimo mogućnosti za jedinstvo sa drugim Hrišćanima. Mi treba da radimo sa njima čak i ukoliko nam razlike to ne dozvoljavaju i bez obzira na to da se stalno Bogoslužimo sa njima. Mi moramo nastaviti da dosežemo jedan prema drugome snagom kojom posežemo za Svetim Pismom. Mi se verovatno nećemo uvek složiti oko učenja ili načina Bogosluženja međutim oko mnogo čega drugoga se možemo složiti: šta Bog želi da činimo u ovom osiromašenom, grehom – obhrvanom svetu. Stoga uložimo zajedničke snage i učinimo ono što moramo učiniti zajedno. Načinimo naš jedinstveni doprinos Božijoj volji koristeći specifične darove koje nam je Božiji Duh dao. Na taj način možemo biti ruke, noge i glas našeg Spasitelja za one kojima je potrebno da saučestvuju u Njegovoj dobroti. Tada ćemo funkcionisati kao telo Hristovo i svet će osetiti Božiju ljubav pomirenja.
      Kao Reformatski hrišćani mi ćemo se moliti sa „Gospode, drži nas pokorne u tebi“ kao i molitvom „Gospode, načini nas jednim.“ I na najbolji način na koji možemo moraćemo da radimo na obe molitve, zajedno sa našom Katoličkom, Pravoslavnom, Baptističkom braćom i sestrama.

O SPASENJU KROZ NAŠA DOBRA DELA

O SPASENJU KROZ NAŠA DOBRA DELA

by | Apr 1, 2024 | Propoved

Postoje dve opasnosti kojih se vernici moraju čuvati u našem neprekidnom stremljenju činjenja dobrih dela. Dakle, prvu opasnost predstavlja verovanje u sopstvenu moć, namesto u moć Svetoga Duha, u pogledu činjenja dobrih dela. Drugu opasnost čini sušta suprotnost prve – drugim rečima, da postanemo u celosti apatični u pogledu težnje ka činjenju dobrih dela kroz čekanje specijalnog podsticaja (ili podstreka) od strane Svetog Duha. Međutim, Gospod nam je već rekao u Svetom Pismu (Svojim Rečima) šta traži od nas. On traži od nas „da činimo što je pravo i da ljubimo milost i da hodamo smerno s Bogom svojim.“ (Mihej 6:8). Uistinu, mi moramo marljivo dodavati svojoj veri, primera radi, moralne prioritete, poznavanje Reči Božje, samo-kontrolu, izdržljivost, pobožnost, bratsku blagost i ljubav. „I upravo na ovo uložite svu revnost pa projavite u veri vašoj vrlinu, a u vrlini znanje, a u znanju uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav.“ (2 Petrova 1: 5 – 7)

Načiniću korak u nazad, neophodni korak u nazad, kako bi isprva definisali dobra dela; „Dobra dela su samo ona koja je Bog naredio u Svojoj svetoj Reči, a ne ona nepotrebna, koja su od ljudi izmišljena, iz slepe predanosti ili na bilo kakvog opravdanja utemeljenog na dobrim namerama.“ Dakle, iz navedenog proističe kao kristalno jasna istina da su ljudi daleko naklonjeniji izmišljanju sopstvenih definicija dobrih dela nasuprot čitanju Svetog Pisma u kome nam je svima Bog bez i najmanje ne jasnoće preneo ono što predstavljaju dobra dela.

Prizovite pamćenju, braćo moja i sestre, da su Farizeji jednom prilikom optužili Isusove učenike za kršenje tradicije predaka obzirom da učenici nisu ritualno oprali ruke pre lomljenja hleba. Isus je, međutim, momentalno preokrenuo tok razgovora i optužio je Farizeje za držanje ljudskih tradicija dok istovremeno krše deset Božjih zapovedi, „Licemeri, dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: „Približava mi se narod ovaj ustima svojim i usnama svojim i usnama me poštuje, a srce im je daleko. No uzalud me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim.“ (Matej 15: 7 – 9)

Poput Farizeja i mi smo sučeljeni opasnošću uspostavljanja, a potom i usresređenja na tradiciju na koju smo vremenom navikli. Da upravo izneseno pojasnim na precizniji način, naime mi pravilno primenjujemo mudrost pri donošenju odluka u okviru naših života, međutim potom i potpuno pogrešno svoju mudrost pretvaramo u zakon; zakon po čijim merilima sudimo delima drugih. Za neke vernike bi svekoliko bilo mudro da se uzdrže od određenih kategorija ponašanja, međutim drugi vernici mogu (u skladu sa Svetim Pismom) biti oslobođeni navedenih restrikcija. Moramo biti veoma pažljivi pri oslanjanju na Božiju Reč – i samo na Božiju Reč – pri definisanju pravednosti.

SVRHA ČINJENJA DOBRIH DELA

Braćo moja i sestre, navešću Vam, posle dugogodišnjeg promišljanja Božje reči šest razloga za dobra dela:

1)  Kako bi objavili ili prikazali našu zahvalnost, „Primajući Carstvo nepokolebljivo, da imamo blagodat i njome da služimo ugodno Bogu sa poštovanjem i strahom.“ (Jevrejima 12:28);

2)  Kako bi ojačali našu sigurnost u spasenje, „On je žrtva pomirenja za grehe naše, i ne samo za naše nego i svog sveta.“ (1 Jovanova 2:2);

3)  Kako bi poučili ili ojačali druge vernike, „Tako da svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Matej 5:16); „Znam vašu dobru volju, zbog koje se ponosim vama pred Makedoncima, pošto se Ahaja pripremi još od lani, i vaša revnost (dela) podstiče mnoge.“ (2 Korinćanima 9:2);

4)  Kako bi ulepšali priznanje evanđelja, „Starci da budu trezveni, skromni, mudri, zdravi u veri, u ljubavi, u trpljenju. Starice takođe da se drže kako dolikuje svetima, da ne klevetaju, da mnogo ne robuju vinu, da uče dobru, da urazumljuju mlade žene: da vole muževe, da vole decu, da budu razborite, čedne, kućanice, dobre, pokorne svojim muževima, da se ne bi hulilo na reč Božju. Tako i mladiće savetuj da budu čestiti. U svemu pokaži sebe za ugled u dobrim delima: u učenju ispravnosti, čestitosti, čistote, reči zdrave, besprekorne, da se posrami protivnik nemajući ništa loše reći za nas. Robovi da budu poslušni svojim gospodarima, da im budu ugodni u svemu, da ne protivreče, da ne kradu, nego da pokazuju potpunu vernost u svemu, da bi učenje Spasitelja našeg Boga, krasili u svemu.“ (Titu, 2: 2 – 10);

5)  Kako bi ućutkali protivnike, „Jer je tako volja Božja da dobro čineći ućutkujete neznanje bezumnih ljudi, kao slobodni, a ne kao oni koji koriste slobodu za prikrivanje zlobe, nego kao sluge Božje.“ (1 Petrova 2: 15 -16);

6)  Kako bi slavili Boga, „Vladajte se dobro među neznabošcima, da bi za ono za šta vas kleveću kao zločince, videvši vaša dobra dela, slavili Boga u dan pohođenja.“ (1 Petrova 2:12).

DAROVITOST I OBAVEZA ČINJENJA DOBRIH DELA

I na ovom mestu vas, braćo moja i sestre, moram upozoriti na dve opasnosti od kojih se vernici moraju čuvati dok istrajavaju u činjenju dobrih dela. Prvo, kako ne bi postali ponosni razmećući se u svojim dobrim delima moramo se neprekidno podsećati da naša sposobnost činjenja dobrih dela dolazi u celosti od Duha Hristovog koji je u nama; „Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete.“ (Jovan 15:4). Vremenom, kako Hrišćani sazrevaju, postaje ali i previše lako dapače privlačno da otpočnu misliti da je razvoj njihove svetosti rezultat njihove snage i moći. Nasuprot tome, mi treba da posvedočimo sa Pavlom „ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga.“ (2 Korinćanima 3:5).

Dakle, jedna opasnost je ta da počnemo verovati u sopstvenu moć namesto moći Svetoga Duha koji nas čini sposobnim da činimo dobra dela. Druga opasnost je naličje prve, da postanemo u celosti apatični u pogledu težnje ka činjenju dobrih dela kroz čekanje specijalnog podsticaja (ili podstreka) od strane Svetog Duha. Međutim, Gospod nam je već rekao u Svetom Pismu (Svojim Rečima) šta traži od nas. On traži od nas „da činimo što je pravo i da ljubimo milost i da hodamo smerno s Bogom svojim.“ (Mihej 6:8). Dapače, mi moramo marljivo dodavati svojoj veri, primera radi, moralne prioritete, poznavanje Reči Božje, samo-kontrolu, izdržljivost, pobožnost, bratsku blagost i ljubav. „I upravo na ovo uložite svu revnost pa projavite u veri vašoj vrlinu, a u vrlini znanje, a u znanju uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav.“ (2 Petrova 1: 5 – 7)

NEMINOVNOST NE DOSEZANJA U DOBRIM DELIMA

Apsolutna je istina da mi nismo sposobni da učinimo više od onoga što Bog očekuje, dapače mi neprekidno ne dosežemo Njegovo sveto merilo.

Ovo Vam se možda čini kao čudna misao, međutim je od vitalnog značaja obzirom na mnoštvo ljudi (neki od kojih su Hrišćani) koji veruju upravo da mi jesmo sposobni da dosegnemo Božje sveto merilo (Božja očekivanja) – da Bog ima vagu kojom meri naša dobra dela naspram naših zlih dela (kao da naša dobra dela mogu na neki način eliminisati postojanje naših zlih ili loših dela). Kao da možemo učiniti više od onoga što Bog očekuje plaćajući svoj dug koji smo napravili svojim lošim delima kroz naša dobra dela. To naravno nipošto nije slučaj.

Nadalje, koncept ljudske nemoći da dosegne Božja očekivanja je u direktnoj suprotnosti sa učenjem Rimo-Katoličke Crkve. Po učenju Rimo-Katoličke Crkve određena dela poput života u celibatu se smatraju delima koja nadilaze Božja očekivanja. Na sličan način ideja oproštajnica (davanja oprosta od vremenske kazne u čistilištu) je utemeljena na sumanutoj ideji da je moguće plaćanjem otkupiti naše grehe čineći time više od onoga što Bog očekuje. Deo heretičkog učenja o „molitvama svetima“ je Sotonski zaveden napor traženja primene njihovih (od svetih) dobrih dela na drugu osobu.

DOBRA DELA NE DONOSE ZASLUGU

Iz upravo ispisanog, kristalno jasno, proizilazi da usled ogromne razlike između dobrih dela i saršenstva dolazeće slave, kao i usled naše udaljenosti od svetog Boga, mi ne možemo svojim najboljim delima zaslužiti oprost grehova ili večni život. „Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Bogom, jer kroz zakon dolazi poznanje greha.“ (Rimljanima 3:20), „Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti“ (Rimljanima 8:18) Bog nas je spasao ne na osnovu dela koja smo načinili u pravednosti već na osnovu bogatstva Njegove milosti, „Ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim, koga izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našega, da bismo, opravdani njegovom milošću postali naslednici života večnoga kao što se nadamo.“ (Titu 3: 5 – 7)

Kada, braćo moja i sestre, razmišljamo o svojim dobrim delima tada ne smemo zaboraviti da bilo kakva „dobrota“ naših dobrih dela ne dolazi od nas već da je plod Svetog Duha. „A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje. Za takve nema zakona.“ (Galatima 5: 22 – 23) Nemoć i ne savršenstvo naših dobrih dela, međutim dolazi od nas, od naših tela. „Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome, da činite ne ono što biste hteli.“ (Galatima 5:17)

DOBRA DELA VERNIKA SU PRIHVATLJIVA BOGU

Sva naša dobra dela (obzirom da smo i dalje, u ovom životu, svi grešnici) će biti praćena mnogim slabostima i nesavršenostima. Međutim, upravo kao što otac prihvata iskrene namere i poklone od svoje dece, Bog prihvata naša dobra dela obzirom da nas je već prihvatio kroz Hrista. „Avelj prinese od prvina stada svoga i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegovu žrtvu.“ (Postanja 4:4) „Verom prinese Avelj Bogu bolju žrtvu nego Kain, njome bi posvedočen da je pravednik, kada sam Bog prihvati darove njegove, kroz njih on i posle smrti još govori.“ (Jevrejima 11:4) Iako nikada nećemo dostići savršenstvo, obzirom na Božansku ljubav prema nama koji smo u Hristu, On spremno prihvata naša dobra dela koja mu iskreno ponudimo. „Zato se i rado trudimo, bilo da boravimo ovde, bilo da odlazimo, da budemo Njemu ugodni.“ (2 Korinćanima 5:9)

DELA NE PREOBRAĆENIH NEMOGU UGODITI BOGU

Naravno, nevernici mogu činiti dobra dela koja, gledano po njihovoj spoljašnjosti, mogu biti u skladu sa Božjim zakonima; i ta dobra dela ne preobraženih uistinu mogu biti od neke vremenski ograničene koristi bilo njima bilo drugima u ovom životu. Međutim, da bi dobra dela bila prihvaćena od Boga, ona moraju zadovoljiti sledeće kriterijume:

1)  Dobra dela moraju proisteći iz srca koje je pročišćeno verom u Isusa Hrista, „Bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj koji prilazi Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji ga traže.“ (Jevrejima 11:6);

2)  Dobra dela moraju biti učinjena na odgovarajući način, u skladu sa Reči Božjom, „I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.“ (1 Korinćanima 13:3);

3)  Dobra dela moraju biti činjena u jedinom valjanom pravcu, u pravcu slave Boga, „Čistima je sve čisto, a nečistima i nevernima ništa nije čisto, nego je nečist i njihov um i savest. Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču, jer su gnusni i nepokorni i nesposobni za ma koje dobro delo.“ (Titu 1: 15 – 16)

KO IMA UŠI DA ČUJE, NEKA ČUJE!

Naš Gospod i Spasitelj, Isus Hrist, je predao Sebe kako bi iskupio naše grehe. Shodno tome ni jedno dobro delo koje učinimo ne može zaslužiti oprost za kršenje Njegovog svetog Zakona. I pored toga, Hrist pročišćava Svoj narod, pozivajući ga da bude predan činjenju dobrih dela. „Jer se javi blagodat Božja spasonosna svima ljudima, koja nas uči da se odreknemo bezbožnosti i zemaljskih požuda, i da poživimo razborito, pravedno i pobožno u sadašnjem veku, očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje za dobrim delima.“ (Titu 2: 11 – 14)

Stoga, braćo moja i sestre, nastavimo činiti dobra dela, ne slepom predanošću već širom otvorenih očiju zapovedi koja nam je data u Božjoj Reči kako bi sa zahvalnošću u srcima mogli doneti slavu Bogu. Kao što je Isus rekao: „Tako da svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Matej 5:16)

pastor dr Đuro Trkulja: “Opraštam ti ali brinem moj brate Boško”

pastor dr Đuro Trkulja: “Opraštam ti ali brinem moj brate Boško”

by | Mar 28, 2024 | Blog

Da li si, Boško moj voljeni brate, uveren da si prav i isitinit, mudar i svet, iako smo svesni da znaci govore drugačije i osuđuju za nepravdu, laž, glupost i prljavštinu? Da li te jalovi privid pravde sasvim zadovoljava nasuprot istine, pošto nema ničega oko nas što nije jako zagađeno a ono što je najmanje uprljano prihvatamo kao vrlo čisto, da ti moj brate dok duh svoj zadovoljavaš u granicama svoje ljudskosti? Neka ovo obraćanje tebi, moj brate, bude istinita biografija, životopis “mlađeg i starijeg” brata. Ko ima uši da čuje, neka čuje! Molim ti se svemogući Bože, ispuni me duhom svojim – duhom istine i neka moje reči budu prekrivene pravednošću mog Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista u čije Ti se ime molim. Amen!