16Sve Pismo je nadahnuto od Boga i korisno je za pouku, za karanje, za grdnju, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti.
17Da Božiji čovek bude pripremljen za svako dobro delo.
Reč Božija je nazvana duhovnim mačem i neophodno je da naša bića budu naoružana njome, obzirom da u ovom svetu Đavo neprestano ratuje protiv nas, pokušavajući da prevari i uvuče u greh. Stoga Sveti Pavle govori da Reč Božija zaslužuje pijetet da joj se moramo pokoriti bezpogovorno. On nam takođe saopštava koja doba nam dolaze od Reči Božije što je dodatni razlog da je pobožno prigrlimo u poslušnosti i pokornosti. U svim vremenima je bilo fanatičnih ljudi koji su želeli da unesu sumnju u Sveto Pismo iako su se stideli da opovrgnu da Reč Božija treba da bude prihvaćena bez protivrečja. Uvek je bilo zlih ljudi koji su, i pored toga što su svedočili da Božija Reč u sebi poseduje neizrecivo veličanstvo pred kojim sav svet treba da se pokloni, međutim nastavljali da bogohule i govore zlo o Bogu.
Gde je moguće pronaći Reč Božiju ako je ne vidimo u zakonima i prorocima i evanđelju? Upravo su to mesta na kojima nam je Bog izložio svoju volju. Do kraja nam, stoga, kako ljudi ne bi imali izgovor za sebe, Sveti Pavle jasno ukazuje da ukoliko poštujemo Boga i živimo u pokornosti Njemu, moramo primiti sve što je sadržano u zakonima i prorocima. Takođe Sveti Pavle utemeljuje da ni jedan čovek nema pravo da bira šta mu prija, pokorivši se na taj način samo delom Bogu, već kaže da je celo Sveto Pismo veličanstvo o kome govori i da je svo Sveto Pismo korisno. Kratkim rečnikom, Sveti Pavle nam poručuje da ne možemo birati deo a odbaciti ostatak Svetog Pisma po svom nahođenju već da ga moramo prihvatiti u celosti bez i najmanjeg izuzetka. Iz toga možemo zaključiti šta Sveti Pavle misli kada govori o Svetom Pismu, on ne misli na reči koje je sam ispisao i ispisuje, ni o delima drugih apostola i evanđelista, već o Starom Zavetu.
Iz tog razloga shvatamo da je njegovo mišljenje bilo da se zakoni i proroci moraju uvek propovedati u Hristovoj crkvi; pošto su učenje koje je neophodno i koje će ostati zauvek takvo. Stoga na one koji bi odbacili zakone i nikada više ne razmišljali o njima ne treba obraćati pažnju. Oni su skovali izreku široko prepoznatljivu po njihovim sinagogama i kafanama koja glasi „nisu nam više potrebni ni zakoni ni proroci“, i to je među njima postalo podjednako uobičajeno koliko i među Turcima.
Ali Sveti Pavle upozorava hrišćana, i nama poručuje, da ukoliko hoćemo da dokažemo svoju veru i pokornost prema Bogu, zakoni i proroci moraju vladati našim životima; moramo znati da su skladna i besmrtna istina; neprolazni i nepromenljivi pošto nam Bog nije darovao vremenski ograničeno učenje koje će važiti jednu sezonu već je Njegova namera da oni budu na snazi i u ovim danima; i da će pre svet nestati i nebesa i zemlja istruliti nego što će prestati njihova vladavina. Stoga shvatamo značenje reči Svetog Pavla, da mi moramo dopustiti da budemo podređeni Svetom Pismu i da svu mudrost u njemu tražimo i nigde više.
Moramo zapaziti (kao što je već rečeno) da nam On ne daje slobodu izbora po našoj volji već da moramo biti poslušni i pokorni Bogu u svakom pogledu, potvrđivati sve što je sadržano u Svetom Pismu. Obratimo sada pažnju da dve tačke koje su ovde istaknute. Sveti Pavle prvo kaže, sve Pismo je nadahnuto od Boga i onda dodaje korisno je. Ta zapažanja o Svetom Pismu je Sveti Pavle ispisao kako bi u nama pobudio ljubav prema njemu kao i da nam ukaže da je vredno da bude prihvaćeno sa apsolutnom pokornošću. Kada je rekao da je sve Pismo nadahnuto od Boga, to stavlja tačku na mogućnost bilo kog smrtnika da pokuša da kontroliše njegovu svemoguću moć. Da li je mislio da mizerna stvorenja zarate protiv Boga i odbiju da prihvate Sveto Pismo? Šta je razlog rečima Svetog Pavla? Razlog je jasan, Sveto Pismo nije falsifikat čoveka (govori St. Pavle), u njemu ne postoji ništa ovozemaljsko.
Kogod ne želi da se prikaže kao pobunjenik protiv Boga, i svede se na ništavilo, se mora pokoriti Svetom Pismu. Sveti Pavle naglašava da kao drugu tačku, pored pobožnosti koju dugujemo Bogu i koju iskazujemo stalnim poštovanjem Boga, mi moramo pored toga priznati da je On bio vođen našom dobrobiti i spasenjem kada mu se omililo da nas uči kroz Sveto Pismo; pošto nam Bog ne bi dao da činimo beskoristan rad. Dakle, ukoliko smo marljivi u čitanju Svetog Pisma primetićemo da u njemu ne postoji ništa milo onoga što je dobro i odgovarajuće za na, ono iz čega se možemo okoristiti.
Kako smo samo nezahvalni ukoliko ne prihvatimo blagoslov koji nam Bog pruža tako slobodno. Pošto je Sveti Pavle veličao Sveto pismo ukazujući na da je u njemu prisutno veličanstvo Božije, on nam takođe pruža priliku da osetimo da mu možemo prići ispunjeni ljubavlju i željom da sebe obogatimo njime; znajući da je to Božija želja i cilj koji je postavio pred nas. Zapamtimo uvek da nam Sveto Pismo neće nikada biti od koristi ukoliko nismo sigurni da je Bog njegov autor. Kada čitamo Mojsija ili bilo kog proroka, kao istoriju smrtnih ljudi, osećamo li živost duha Božijeg kako nas ispunjava? Ne, ne; daleko od toga.
Drugim rečima, Sveto Pismo će ostati mrtvo i bez moći dok ne spoznamo da je Bog taj koji govori kroz njega i na taj način nam ukazuje Božiju volju u pogledu ljudi; iz tog razloga Sveti Pavle govori, Sve Pismo je nadahnuto od Boga. Papa će se hvaliti da je svaka reč koju je izgovorio došla od Boga; stoga vidimo da je kroz papsko korištenje imena Božijeg kao maske i pribežišta svet bio prevaren i držan u neznanju od početka. Nikada nije postojao otrov lažnog učenja a da nije bio serviran iz zlatnih pehara, drugim rečima otrov je bio skriven pod „poštovanom“ rečju – da Bog govori čoveku.
Ukoliko smo zadovoljni time da budemo vođeni voljom Božijom, naša vera će biti zapečaćena istinom tako da možemo zaključiti da nije iluzija sotone ni mit izmišljen od ljudi; mislim na reči sadržane u Svetom Pismu koje su izgovorene od Boga koji je njegov autor. Razmotrimo bezgraničnu dobrotu našeg Boga, u činjenici da mu se omililo da zapečati svoju istinu u našim srcima, čineći time da osećamo njeno dejstvo; dok su nevernici ostavljeni da u neznanju preziru autoritet Svetog Pisma.
Možemo zaključiti iz reči Svetog Pavla da ne postoji autoritet u crkvi Božijoj do onog koji je primljen od samog Boga. Ako, dakle, prihvatimo učenje, ono ne sme biti preuzeto od autoriteta ili mudrosti čoveka, već moramo biti sigurni da dolazi od Boga. Ovo je izuzetno vredno naše pažnje pošto će Bog po našem učenju ustanoviti da li jesmo njegovi ljudi ili nismo. On je uistinu naš Kralj; mi nemamo drugih zakona ili odredbi izuzev onih koje dolaze od njega; naše duše nisu vođene slučajnošću pošto on vlada nad nama i mi smo pokorni sužnji njegovoj volji. Ukoliko nije tako mi ne pokazujemo da nad nama gospodari Bog, iako se neprestano pretvaramo da nad nama Bog vlada; to su ali samo lažna prikazivanja.
Sveti Pavle nam se ne obraća kako bi dokazao apsolutnu istinitost Svetog Pisma, da je Mojsije bio izvanredan čovek; on ne govori da je Isaija bio veoma elokventan; on o njima ne govori uopšte čime ne dopušta njihovo veličanje u smislu doprinosa; već kaže, oni su bili instrumenti u Božijim rukama: njihovi jezici su bili vođeni Svetim Duhom: ništa svoje nisu izgovorili već samo ono što je Bog izgovorio kroz njih. Mi ih svakako ne smemo smatrati ne nadahnutim ljudima, već slugama živog Boga; vernim poslužiteljima blaga koje im je povereno.
Da se pridržavalo pravilno ovih reči istine, čovek ne bi bio predmet užasne zabune, kao što je slučaj sa papistima u današnje vreme. Jer na čemu je utemeljena njihova vera izuzev na čoveku. Ne postoji ništa do hipokrizije u svemu što čine. Istina je, oni objavljuju ime Božije, ali u međuvremenu slave od njih stvorene obrede. Međutim Sveti Pavle zahteva od nas da se ograničimo Svetim Pismom; pošto kroz njega govori Bog a ne čovek. Stoga vidimo, on isključuje svaki ljudski autoritet: Bog mora imati pre – eminenciju iznad svih stvorenja; ona se moraju pokoriti njemu a nipošto da se usude da posegnu u domen Njegovog suvereniteta. Kada prilazimo propovedaonici moramo biti sigurni da nas je poslao Bog i da mi prenosimo poruku koju nam je on poverio da poslušnošću propovedamo.
Neka onaj koji propoveda propoveda u skladu sa Rečju Božijom: drugim rečima neka pokaže da ne veruje u samog sebe niti da ubacuje svoja dela i razmišljanja, već da se čvrsto drži Božije istine u njenoj punoj čistoti; on mora učiniti svoje učenje poučnim vernicima kako bi na taj način Bog bio slavljen. Prihvativši da je čovečije učenje odbačeno, izbacimo ga iz Hristove crkve na takav način da nikada više ne može ponovo biti prihvaćeno. Stoga budimo svesni i držimo se nepokolebljivo jednostavnosti evanđelja: jer je naš Gospod bio toliko milosrdan da nam otkrije svoju volju kroz zakone i proroke: držimo se stoga čvrsto onoga što smo primili, i ne dopustimo ljudima da vežu našu svest i oblikuju odredbe vere po njihovim shvatanjima.
Sveti Pavle kaže, sve Pismo je korisno. Stoga, ukoliko je sve Sveto Pismo korisno mi smo veoma nezahvalni u ne posvećujući sebe njegovom učenju. Ko je taj među nama koji ne želi dobrobit i spasenje? I gde ono može biti nađeno izuzev u Svetom Pismu? Neka smo onda prepušteni sami sebi ako ne čujemo Reč Božiju koja govori ni o čemu drugom do o našoj sreći. Čak šta više, mi ne smemo čitati Sveto Pismo sa ciljem da ono potvrdi naše mišljenje i omiljena osećanja, već pokorimo sebe učenju sadržanom u njemu, u skladu sa čitavim sadržajem Svetog Pisma, jer je sve korisno.
Kada ja tumačim Sveto Pismo, uvek se moram upravljati njime; kako bi oni koji me čuju mogli izvući korist iz učenja koje propovedam i da na taj način da budu prosvećeni. Ako ja ne posedujem takvu privrženost, ako ja ne prosvetim one koji me slušaju, ja činim svetogrđe i obeščašćujem Reč Božiju. Takođe, oni koji čitaju Sveto Pismo ili dođu na propoved očekujući besmislene špekulacije, ako dođu čisto radi svoje zabave oni obeščašćuju evanđelje. Ukoliko skrenemo Sveto Pismo sa istinite namene, i tražimo pitanja u njemu, bez namere da steknemo dobrobit time, mi ga oskrnavljujemo.
Sveti Pavle nas je podučio da moramo prići Bogu sa iskrenim željama, shvatajući da On ne traži ništa drugo do naše dobrobiti i spasenja. On nam je takođe ukazao da ne smemo skrnaviti Sveto Pismo time što bi ga koristili u službi naših želja; već znajući da je to Božija volja koju moramo pratiti u svoju korist, da mu moramo prići u želji da nas pouči; da da nas pouči na način koji nam je koristan na putu našeg spasenja. Sada nam ostaje da pojedinačno ispitamo i vidimo šta nam je korisno: da je Sveti Pavle naglasio ali samo reč korisno, značenje bi možda bilo donekle nejasno; ali ju je on otvorio tako jasno da mi ne možemo pogrešiti u pogledu njenog značenja; jer je on rekao: „sve Sveto Pismo je korisno za pouku, za karanje, za grdnju, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti; da Božiji čovek bude pripremljen za svako dobro delo.“
Sveti Pavle nije ustanovio samo jednu upotrebu Svetog Pisma već kada je govorio o učenju on je dodao: za grdnju, za popravljanje i pouku. Zašto je baš to naglasio? Nije dovoljno da nam Bog pokaže šta je dobro, obzirom da smo mi tako hladni da bi to teško razumeli; iz tog razloga On nas mora primorati shvatanju ozbiljnosti: mi moramo znati da On govori nama i da smo mi u obavezi da se pokorimo. Na taj način vidimo da ne postoji mrtvo učenje u Svetom Pismu; ali ima grdnje i popravljanja koja će nas uzdrmati na način da možemo prići Bogu.
Sveti Pavle kaže: sve Sveto Pismo je korisno za pouku; a potom dodaje, za karanje, za grdnju, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti. Zašto je počeo sa rečju poučavanje (učenje)? Zato što je to prirodan redosled; jer ako nismo naučeni da kažemo, ovo je istina, grdnja neće biti od ikakve koristi; stoga, mi moramo prvo postati svesni da ono što nas uči jeste dobro i istinito i pravedno. Stoga reč pouka (učenje) znači da prvo moramo biti naučeni istini, kako bi bili potpuno odlučni po tom pitanju i tako prosvećeni njome da nemamo nikakvu sumnju u njenu autentičnost. Sveti Pavle nas uči da je to poučavanje da poznajemo Isusa Hrista i da sva naša vera bude u Njemu; da živimo trezveno, pravedno i pobožno.
Kada prizivamo Boga kroz molitvu i zavetovanje, moramo prvo postaviti svo naše poverenje u Njega i usmeriti pogled u pravcu nebeskog života kome nas on priziva; mi moramo umrtviti sve naše grešne naklonosti i povinovati se Njegovoj pravednosti. Učenje evanđelja, u par reči, je sledeće: da poznajemo Boga i da postavimo svo poverenje u njega; i da znamo šta znači da je on naš Spasitelj konkretno u ličnosti našeg Gospoda Isusa Hrista, njegovog jedinorodnog Sina koji je umro za naše opravdanje. To je način kojim smo izmireni prema Bogu i očišćeni od svog greha; odakle potiče poverenje koje imamo da Njega prizivamo, znajući da nas On neće odbaciti kada dođemo u ime onoga ko je postavljen za našeg zaštitnika.
Kada uzmemo u obzir da u nama nema ničega do greha i pokvarenosti, moramo naučiti da budemo nezadovoljni sobom i da vatreno služimo Bogu, u čistom srcu: to je učenje sadržano u Svetom Pismu. Mi moramo shvatiti značenje Svetog Pavla kada kaže za grdnju; drugim rečima, ako bi bili dobro poučeni u Božijoj školi, morali bi sebe proglasiti krivima; moramo sebe ubosti u srce; mi jednostavno moramo biti prekoreni zbog naših grešaka. Kada je Reč Božija pravilno objašnjena vernici su ne samo prosvetljeni, već ukoliko ijedan nevernik dođe u crkvu i čuje Božije učenje on je ukoren i osuđen. Na ovaj način mi shvatamo da iako nevernik može biti prekriven tamom i zadovoljan svojim neznanjem ali kada ga Bog prosvetli da vidi mizeriju i pokvarenost u kojima je živeo, kada shvati svoju žalosnu situaciju slušajući Reč Božiju on primećuje da se nebesa otvaraju, kao što jeste, i da čovek nije stvoren za samo ovozemaljski život već da bude uzdignut na više boravište. Iz tog razloga su nevernici osuđeni.
I da još više pojasni, Sveti Pavle dodaje, tajne srca su tada otvorene; jer mi znamo da dok je Reč Božija zakopana, ni jedan čovek ne obraća pažnju na sebe – naša srca su u tami. Šta onda moramo učiniti? Moramo primeniti Reč Božiju na naše živote; i probuditi se iz sna; nikada više ne smemo zaboraviti Boga, ni spasenje naših duša; moramo pretraživati dubine svojih srca i ispitati čitave svoje živote; kako bi osetili sramotu zbog naše prljavštine i moramo postati sami svoje sudije kako bi izbegli osudu koja je već u Božijoj ruci. Tako dakle moramo razumeti šta je Sveti Pavle mislio pod rečju grdnja.
Nije dovoljno ljudima da polože Božije blagoslove pred nas i kažu to je Božija volja; nasuprot, mi moramo biti spremni da razmišljamo o tome u potpunoj iskrenosti i da sebe posmatramo veoma pažljivo; da, i da se približimo Bogu kao da nas je on pozvao da se pojavimo pred Njegovom optuženičkom klupom; mi moramo sve izneti na svetlost dana, kako bi osećali sramotu zbog svojih zlih dela; i kada udahnemo taj nebeski vazduh moramo biti pažljivi da ne skrenemo sa pravog puta.
Nije dovoljno biti stoga samo grđen, već popravljanje mora takođe biti dodato; mi moramo biti ispravljeni, kao što jeste, Rečju Božijom kako bi na kraju bili uistinu popravljeni (reformisani). Moramo odbaciti svoje grehe; sa nama se mora resko postupati kako bi naši gresi bili iščupani iz korena i odvojeni od nas. Stoga, kada smo pobuđeni da mislimo o Bogu osećamo da smo osuđeni pred Njim, dok su naši gresi otvoreni pogledu; i mi postajemo osuđeni i pred Bogom i pred ljudima. Štaviše, nas moraju dovući silom; ako smo bili opijeni slašću, ako smo se odali ludosti i sujeti, i bili na taj način prevareni, popravljanje moraju biti brze i stroge, kako bi mogli pružiti Bogu slavu i dopustiti mu da nas promeni i dovede u pokornost Svojoj volji.
Kada otac vidi svoju decu da se ponašaju neprimereno i grešno, on ne misli da je dovoljno da kaže: zašto to radite? Već će on reći, bedna stvorenja, da li sam vas uzdizao i do sada vas vaspitavao, da mi vratite na ovaj način? Da li ste postali takvi da me ovako ne poštujete iako sam prema vama bio tako blag? Zaslužujete da budete predani da vas obese. Tako je i sa nama: kada Bog vidi da smo sve neposlušniji prema Njemu, više i od dece prema svojim ovozemaljskim roditeljima, zar on nema razloga da bude besan na nas? Naravno da u Njemu postoji neobuzdan bes, ali on koristi ozbiljnost kako bi mi bili dovedeni u pokornost, i naučili poslušnost prema Bogu.
Sad, mi možemo suditi da li bi bilo dovoljno čoveku, kada bi on objašnjavajući Sveto Pismo zauzeo poziciju kao da se radi o prostoj istoriji; pošto ukoliko bi bilo tako tada bi ono što je Sveti Pavle rekao u vezi Svetog Pisma bilo beskorisno: bilo bi dovoljno da je rekao da propovedamo evanđelje moramo samo reći tako je govorio Bog. Dužnost dobrog i vernog pastira nije da samo objašnjava Sveto Pismo već mora koristiti ozbiljnost i oštrinu da bi dao snagu i vrlinu Reči Božijoj. Sveti Pavle je na drugom mestu rekao da pastir crkve mora biti ozbiljan, i da bude uporan; i da ne pokazuje ljudima samo ono što je dobro već da ih ukori.
Uistinu, on je rekao da to mora biti učinjeno na ponizan, blag i istrajan način: ali ma kako to bilo činjeno ispravke moraju biti korištene. Čovek ne sme reći, previše je teško da bih podneo; ne morate se baviti takvima; neka oni koji ne mogu podneti grdnju potraže drugog gospodara umesto Boga, jer oni nisu dostojni da čuju Njegovu reč. Svet bi bio rado pošteđen; jer mi vidimo mnoge koji su spremni da eksplodiraju u nekontrolisan bes kada su zaplašeni ili ispravljeni. Oni kažu da žele da budu ovladani blagošću. Pustimo ih onda da odu u đavolovu školu; on će im laskati, da, i uništiti ih.
Ali što se tiče vernih, pošto prime učenje, moraju se poniziti i biti voljni da prihvate ukor: oni moraju biti opomenuti kada učine grešku. oni moraju biti ukoreni za svoje grehe i prestupe kako bi bili očišćeni od svake nepravednosti. Mi se moramo ponašati na takav način ukoliko želimo da primimo učenje Božije. Sveti Pavle dodaje da je sve Sveto Pismo korisno za odgajanje u pravednosti da Božiji čovek bude pripremljen za svako dobro. Kada je izgovorio da je Sveto Pismo korisno za odgajanje u pravednosti, on je istovremeno odstranio šta god čovek nosio, ukazujući da mi nećemo postati pravedni praćenjem dela učinjenih od strane ljudi.
Mi vidimo kako se papisti muče uzalud; čineći bilo šta što im je naređeno od čoveka. U čemu se sastoji njihova pravednost? U čemu je ona utemeljena? Utemeljena je na ovome: tako je naredila crkva. Međutim Sveti Pavle dokazuje da ne postoji ni religija, ni učenje izuzev onoga što je sadržano u Svetom Pismu; da, i u tome je jedina pravednost. Da li oni onda prate ono što je Bog zapovedio? Ne; jer oni čine upravo suprotno tome. Stoga, ukoliko želimo da naši životi budu skladno uokvireni, ne temeljimo sebe u delima ljudi, već pratimo ono što nam je Bog naredio.
Ukoliko vodimo svoje živote uputstvima sadržanim u Svetom Pismu, bićemo opravdani po tome; ali učenje čoveka je samo budalaština, i prezrenje za Boga. Stoga upamtimo da nije bez razloga Sveti Pavle rekao za odgajanje u pravednosti. Iznova, on nam pomaže da razumemo da bi bili dobri vernici, moramo voditi svete živote. Reč Božija nam nije data kako bi nas naučila da pričamo, da nas načini elokventnima i suptilnima, već da reformiše naše živote kako bi svet mogao da zna da smo mi sluge Božije. Ako poželimo da saznamo da li se čovek okoristio evanđeljem ili nije, samo ocenimo njegov život; čovek može da zna kako da govori, može ustanoviti pristojnu profesiju od duhovnosti a da njegov život nije u skladu sa pisanom Rečju Božijom.
Sveti Pavle nam poručuje da moramo načiniti Reč Božiju svojim savetnikom, kako bi mogli hodati hodom pravednosti i oblikovati život Rečju Božijom; na taj način Božiji čovek može biti savršen i pripremljen za svako dobro delo. Upravo na ovaj način mi moramo biti učeni pravednosti i moramo odbaciti sve ljudske inovacije, jer njima Bog nije zadovoljan. Ljudi streme da služe Boga po sopstvenom obeležju, i stoga ubrajaju svoja dela u računicu ali im Bog to ne dopušta. Sveti Pavle uvidevši takvu nepromišljenost i bestidnost u ljudima, da oni nisu u stanju da se ograniče onim što je Bog namerio za njih, ukazuje na tu bolest i da ona može biti izlečena: rekao je, ukoliko imamo Reč Božiju u svojim srcima, bićemo čestiti u životu i pripremljeni za svako dobro delo.
Ljudi se mogu hvaliti koliko im je drago da su njihova dela savršena i sveta; ali kada se pojave pred nebeskim sudijom, svi će biti kao prašina. Kada pomešamo svoje invencije sa onim što je Bog naredio, mi povređujemo svakoga: Stoga možemo zaključiti, da bilo koja stvar koja je skovana od ljudi nije ništa drugo do iskvarenosti. Papisti to zovu dobrim delima: post za svete, da ne jedu meso petkom, držanje Uskršnjeg posta, služenje svetima, odlazak sa oltara na oltar i iz kapele u kapelu kako bi držali misu, da idu na hodočašće, oni su skovali toliko zakona i statuta da nema čoveka koji ih može razumeti. Ali mi moramo na kraju stati pred velikog sudiju da damo opravdanje sa sva naša dela.
Rečeno je ovde da ćemo biti pripremljeni za svako dobro delo ukoliko se koristimo Svetim Pismom. Ali šta će se desiti sa tradicijama i invencijama papista? U njima je Reč Božija pokopana. Ne koriste ni stoti deo od Reči Božije, sve ostalo temelje na ljudskim tradicijama. Stoga se ne zavaravajmo dobrovoljno time da bi mi trebali imati udela u svojoj savršenosti: Bog odbacuje bilo šta što je dodano Svetom Pismu i jasno pokazuje da to neće biti uračunato ili prihvaćeno sa Njegove strane; stoga ljudi prave svoja dela uzalud; to će biti ali njihova dupla osuda.
Neko može pitati, od kakve je koristi evanđelje uzevši u obzir koliko ima pravednosti u zakonu i prorocima? Na to pitanje možemo lako odgovoriti: evanđelje nije dato da bi dodalo bilo šta zakonu ili prorocima; pročitajte Novi Zavet i nećete naći ni jedan samoglasnik koji je dodan bilo zakonu bilo prorocima; on samo pojašnjava ono što je već naučeno. Istina je da je Bog bio milostiviji prema nama nego prema ocima koji su živeli pre dolaska našeg Gospoda Isusa Hrista; jer značenja jasnije postavljena pred nas, ali ništa nije dodano. Dakle, kada Sveti Pavle kaže da ćemo pronaći čestitost i savršenu pravednost u zakonu i u prorocima to nipošto ne umanjuje evanđelje.
Prisutan je sklad u Svetom Pismu, Starog i Novog Zaveta. Učenje koje je sadržano u zakonima nam je objašnjeno tako prirodno od strane Apostola posle Isusa Hrista da ne možemo reći da moramo uraditi to ili ono, već da se moramo ograničiti na ono što je zapoveđeno u početku. Bog je obznanio svoju volju u tako jasnim terminima i dao toliko razloga za našu veru da moramo biti sigurni u njenu istinitost, ukoliko nismo monstruozni u svojoj pokvarenosti. Stoga, ukoliko ćemo se okoristiti od Svetog Pisma, moramo proučavati svetost života znajući da Boga ne možemo služiti po sopstvenim idejama; pošto nam je On dao određeni zakon po kome moramo ravnati svoje živote, i to takav zakon u kome nije moguće pronaći grešku. Usmerimo onda naša srca, misli i ljubav u pravcu onoga što je sadržano u Svetom Pismu; i onda će nas prihvatiti naš nebeski sudija. Mi moramo biti više pobuđeni u staranju o tim stvarima, zato što je naš dobri Bog tako blizu, i zato što nam je svoju volju izložio na tako jasan način da nemamo opravdanja za sebe ukoliko nismo Njemu verni.