U pristupu analizi teme Kalvinove koncepcije Crkve od apsolutne je neophodnosti oprez u pogledu dva suštinski posve različita izazova. Svako ko sebe smatra Kalvinistom stoji sučeljen mogućnošću pada u činjenično ne utemeljenu provaliju veličanja Džona Kalvina i njegovog učenja kao bezgrešnog. Jubilarna 1959. godina, godina u okviru koje su Kalvinisti širom planete proslavljali uspomenu na godinu rođenja Ženevskog Reformatora 1509 kao i na izlazak iz štampe poslednjeg toma Kalvinovih čuvenih Institua Hrišćanske Religije 1559. godine, nam svakako pruža uvid u potencijalne poražavajuće proporcije ovog izazova. Bez i najmanje sumnje, naime, Džon Kalvin jeste svakim svojim atomom težio da utemelji svoje učenje na nepogrešivoj Reči Božijoj, međutim kao što je svekoliko prirodno Kalvin jeste grešio u interpretaciji Reči.
Sa druge strane, Kalvinisti kao i ne – Kalvinisti stoje pred pretnjom izazova ocenjivanja Kalvinovog učenja iz perspektive i na bazi standarda XXI. Veka. Odlučan kakav je svakako Kalvin bio u stremljenju vernosti pridržavanja vremenske neograničenosti Reči Božije, on, kao uostalom i svako drugi, je neizostavno bio dete vremena u kome je živeo. Činjenica da je Kalvin proizvod XVI., a ne XXI. veka nipošto ne predstavlja apriori ograničenje; u mnogim aspektima navedena činjenica jeste bila a i danas predstavlja veliku prednost. Svekoliko, međutim, zaobilaženje ili čak ignorisanje ovih činjenica čini nepravdu samom Kalvinu i kreira sveobuhvatno pogrešan smisao istorije epoha.
Kalvinovo učenje o Crkvi se prostire kroz čitav njegov spisateljski opus, međutim crux učenja je ne samo sadržan u četvrtom tomu već je i sistematski izložen u okviru dvadeset poglavlja IV Knjige Instituta. U analizi kakvu pišem nije moguće reprodukovati to učenje u celosti, iz tog razloga sam izabrao četiri aspekta koje je i sam Kalvin smatrao od izvanredne važnosti i kojima mi u XXI. veku moramo posvetiti sav intelektualni i duhovni napor u cilju shvatanja celovitosti misaonog opusa Džona Kalvina.
1. Crkva, iako od Boga određena, nije Božanska
Činjenica da se Kalvinov stav i viđenje u pogledu crkve direktno sudarao sa pogledom i shvatanjem Rima po istom pitanju ne opšte poznato. Rim poima crkvu kao ništa manje od apsolutno Božanske tvorevine u svojoj suštini. Kalvin je takvu tvrdnju bezuslovno odbacio. Rimo Katolička ispovest božastva je reflektovana u brojnim načinima – u nebrojenim načinima, uzurpiram slobodu da zaključim. Nekoliko od navedenih načina će biti imenovani.
Pripisivanjem nepogrešivosti, bilo crkvenim saborima ili od 1870. godine papstvu u njihovim ex cathedra proglasima u domenu vere i morala, Rim sebi prisvaja božansko svojstvo. Rim se prema papi odnosi kao prema Hristovom vikaru i shodno tome prema crkvi kao prema sukcesiji inkarniranog Sina Božijeg. Rim bestidno uključuje svoje tradicije u Sveto Pismo i tretira ih kao sastavni deo Božije Reči. Opraštanjem grehova, Rim uzurpira ulogu Onoga koji jedini može oprostiti greh, i kada se hvali dodelom spasonosne milosti od strane ljudi koji sprovode Svete tajne, Rim sebe izjednačava u tom domenu sa Svetim Duhom.
Kalvin je odlučno odbacio svaku od navedenih tvrdnji Rima, i zadovoljio se naglašavanjem, kako uostalom stoji i u Apostolskoj konfesiji, da je crkva “zajednica svetaca”, dakle zajednica od Boga izabranih, od grešnika spašenih milošću Božijom kroz veru. Drugim rečima, crkvu čine ljudi koji čak i u slavi ostaju ljudi. Na taj način je Kalvin odlučno odbacio osnovnu grešku Rima oslikanu u faktičkom brisanju razlike između Boga i čoveka.
Od izvanrednog je značaja Kalvinova diskusija utemeljena u činjenici da u okviru Apostolske konfesije vernik ispoveda veru u Boga Oca, u Boga Sinai Boga Svetog Duha, ali ne i u crkvu. Hrišćanin jednostavno izgovara: “verujem svetoj, sabornoj (u smislu sveobuhvatnosti) crkvi.” Kalvin izvodi:
Veza u je često umetnuta međutim bez valjanog ili bilo kakvog drugog razloga… Iz najranijih zapisa možemo zaključiti da je izraz prihvaćen bez ikakve kontroverze, u antičkim vremenima, u smislu verovanja “Crkvi” a ne “u Crkvu”. To nije izraz koji je koristio Augustin, ni onaj antički pisac, ma ko on bio, čiji spis De Symboli Expositione, koji se vodi pod imenom Ciprian, ali oni specifično apostrofiraju da bi dodavanje predloga u rezultiralo u neprihvatljivom izrazu, i oni uspostavljaju čvrste temelje za svoje mišljenje. Mi ispovedamo da verujemo u Boga kako usled činjenice da se naš um uzdaje u njega kao notornu istinu, tako i kao rezultat spoznaje da je naše samopouzdanje u potpunosti zadovoljeno u Njemu. Isto ne može biti izrečeno o Crkvi (Instituti, IV, I, 2)
Neophodno je naglasiti da bi potencijalni zaključak da je Kalvin imao lose mišljenje o crkvi. Naprotiv, on je imao izrazito visoko mišljenje o crkvi. Iako je on nedvosmisleno odbacio viđenje crkve kao božanske u svojoj prirodi i suštini Kalvin je podjednako snažno zastupao njeno božansko izvorište. Nije li Sin Božiji objavio “na toj ću steni sazidati crkvu svoju”? (Mat. 16:18) I pored činjenice da je Kalvin odbacio učenje da je crkva u samoj svojoj suštini božanska, on je insistirao da jeste nadprirodna u svojoj prirodi, a kao rezultat činjenice da su njeni živi članovi takvi kakvi mogu biti samo rođenjem u Duhu i kao takvi oni “imaju udeo u Božijoj prirodi” (2 Petrova 1:4); smisaono da je lik Gospodnji obnovljen u njima.
Verovali ili ne, Kalvin je držao da spasenje nije moguće izvan vidljive crkve. Kalvinovim rečima:
Obzirom da je sada naš cilj da raspravljamo o vidljivoj Crkvi, naučimo, iz njenog singularnog naziva Majke, kako je korisno, ne, kako je neophodna spoznaja o njoj, obzirom da ne postoji drugi način ulaska u život ukoliko nas ona ne začne u svojoj materici i rodi nas, ukoliko nas ne hrani iz svojih grudi, i, ukratko, ukoliko nas ne drži pod nadzorom i rukovodstvom dok ne postanemo oslobođeni svojih smrtnih tela kao anđeli… Izvan granica Crkve nikakavom oprostu grehova, nikakvom spasenju se ne možemo nadati… Očinska milost Boga i izrazit dokaz duhovnog života je ograničen na Njegove specifične ljude te je stoga napuštanje Crkve uvek fatalno (Instituti, IV, I, 4).
2. Istinska Crkva je jedna, ne mnoštvo
Potpuno je nesporno postojanje pojedinaca koji Kalvinovo učenje da ne postoji spasenje bez vidljive Crkve poistovećuju sa ostavinom Rimskog Katolicizma. Isti pronalaze grešku u Artiklu XXVIII Belgijske Konfesije, koji istovetno potvrđuje za vidljivu crkvu da “izvan nje nema spasenja.” Takvi kritičari svekoliko više vole rečnik Vestminsterske Konfesije Vere, II Deo, da izvan Crkve “ne postoji prosta (obična) mogućnost spasenja.” Međutim, izvan svake razumne sumnje, Kalvin i Guido de Bres autor Belgijske Konfesije, su mislili upravo onako kako je to Westminsterska Konfesija produhovljeno ustanovila. Kalvin i de Bres su, naravno, bili u potpunosti svesni da jedan jedini uslov spasenja pretstavlja, kao što je Pavle izustio Filipljanskom tamničaru, vera u Hrista. Pripisivanje bilo kome od pomenute dvojice mišljenje da onaj koji danas prihvati Hrista u very i sutradan umre bez da je ikada formalno bio prihvaćen u članstvo vidljive crkve je zauvek izgubljen, bi pretstavljalo ogoljeno blaćenje. Ono što su Kalvin i de Bres nameravali da učine jeste uspostavljanje pravila bez ulaženja u izuzetno retke izuzetke.
Kalvinov, naizgled, apsolutistički pristup po gore navedenom pitanju sasvim sigurno nije rezultat njegovog neuspeha da se oslobodi Rimskog tereta u domenu njegovog poimanja crkve. Postoji i nameće se daleko razumnije i jednostavnije objašnjenje koje pronalazimo u Kalvinovom konceptu jedinstvene crkve.
U današnje doba smo sučeljeni mnoštvom denominacija. Mnogi od nas, sasvim je moguće, smo iskreno zbunjeni ovim fenomenom. Mi podležemo mišljenju da postoji mnoštvo Hrišćanskih crkvava. Mi prepoznajemo kao crkvu gotovo bilo koju grupu koja u svom nazivu sadrži ime našeg Gospoda. Pretpostavimo, međutim, da je nova denominacija stvorena iz u potpunosti pogrešnih pobuda i rđavih razloga. U početku ćemo je imenovati sektom, međutim kroz vreme u kome ona ostaje istrajna u samoproklamovanom nazivu crkvem da bi i mi vremenom prihvatili istu kao crkvu. Denominacija, pretpostavimo, je odvojenija od istine nego sam Rim. Ona zabranjuje, ili dozvoljava svom sveštenstvu i učiteljima da poreknu takve suštinske Hrišćanske istine kao što je nepogrešivost Svetog Pisma, bezgrešno začeće i telesno vaskrsenje Hrista, njegovo Božanstvo, i substituciono iskupljenje kao i spasenje milošću Božijom samo kroz veru, i umesto da hrabro, iako ispunjeni tugom, proglasimo dotičnu crkvu kao lažnu, mi optužujemo za pomanjkanje ljubavi one koji izgovore u potpunosti neodbranjiv zaključak. Igramo se mišljenjem da su sve crkve u većem ili manjem stepenu podložne greškama te stoga zaista ne igra veliku ulogu kojoj ćemo pristupiti. Istupajući korak dalje mi pronalazimo uistinu bogatstvo udobnosti u ideji da suštinski nije od velike važnosti da li ćemo pripadati, recimo, ijednoj crkvi, dokle god smo članovi nevidljive crkve Hristovog mističnog tela. Ergo ipso (drugim rečima) naše viđenje o vidljivoj crkvi je na izrazito niskom nivou. Mi je nipodaštavamo.
Kalvin je bio sučeljen radikalno drugačijom ekleziastičkom situacijom. On svakako nije bio zbunjen mnoštvom denominacija obzirom da iste jednostavno nisu postojale. Kalvin je bio odlučan u utemeljenju viđenja crkve isključivo na temelju Svetog Pisma koje snažno poručuje (uči) da je nevidljiva crkva jedna i jedva, ukoliko uopšte, sa nešto slabijim akcentom da vidljiva crkva takođe treba da bude jedna. Novi Zavet ne poznaje denominacije. Istini na volju, u Apostolskoj crkvi je bila prisutna raznolikost među vernicima na različitim lokacijama i različitih socijalno – ekonomski – političkih iskustava i realnosti, međutim denominacije su bile van svake opcije. Vidljiva crkva je bila jedna. Kalvin je van svake sumnje bio u celosti svestan da vidljiva i nevidljiva crkva ne predstavljaju plural već jednu crkvu. Vidljivost i nevidljivost pretstavljaju samo dva aspekta jedne Hrišćanske crkve. Vidljiva crkva je manifestacija nevidljive; stoga ne može pretstavljati iznenađenje da je Kalvin pravilno pretpostavio neophodnost pripadanja i jednoj i drugoj.
U sintezi, zbunjenost nije bila Kalvinova, ona je naša.
Njegova doktrina – ustvari doktrina Svetog Pisma – o jedinstu Hristove crkve je neminovno utemeljena na tri zaključka, svaki od kojih je Kalvin oberučke prihvatio.
1. Rimska crkva i crkva Protestantizma ne mogu obe biti crkve. Usled bezbožničkog učenja i delovanja, Kalvin je Rim proglasio lažnom crkvom. Svekoliko je vredno pažnje sa kolikom snagom ali istovremeno i sa kolikom je dozom obazrivosti, se on izrazio po tom pitanju: “Iako mi nismo voljni da jednostavno ustupimo ime Crkve Papistima, mi ne poričemo da postoje crkve među njima.” Naslovljavajući Rimskog pontifa Kalvin nastavlja:
Mi uopšte ne poričemo da su crkve i dalje pod njegovom tiranijom; međutim crkve koje je je on bogohulno oskrnavio, koje je okrutnom dominacijom potlačio i pokorio, koje je zlim i smrtonosnim doktrinama kao otrovom zaveo i gotovo ubio, crkve u kojima Hrist leži polu pokopan, u kojima je evanđelje ugušeno, iz kojih je pobožnost prognana, u kojima je Bogosluženje gotovo odbačeno; gde je ukratko sve u takvom raspadu i neredu da te crkve više pretstavljaju obličje Babilona nego svetog Božijeg grada. Jednom rečju, pošto Gospod čudom održava ostatak svojih ljudi, ma koliko iscepkanih i rasutih, i ukoliko neki simboli (krštenje npr.) Crkve i dalje odoljevaju… Međutim, sa druge strane, obzirom da su upravo oni simboli kojima bi morali posvetiti naročitu pažnju, u okviru diskusije i realnosti, poništeni ja naglašavam da telo u celosti kao i vaki pojedinačni zbor (skup) ima potrebu za uređenom legitimnom Crkvom (Instituti, IV, II, 12).
2. Jedan broj Anabaptista Kalvinovog vremena se držao principa “čiste crkve”. Naime pronašavši ozbiljne problem u okviru Protestantske crkve u domenu onoga što su smatrali popustljivošću u održavanju discipline, oni su se efektivno i realno odvojili i oformili sopstvene zborove. Stičem utisak da Kalvinu nije palo na pamet da navedene zborove smatra crkvama. Nasuprot on ih, kao i sve članove zborova, označio kao “šizmatike” koji su “odbacili jedinstvo Crkve”. Kalvin je odlučno osudio sukcesiiju uslovljenu nasavršenošću jedne istinite crkve. “Revolt iz okvira Crkve” je definisao kao “odricanje od Boga i Hrista” i,
Nije moguće zamisliti postojanje užasnijeg zločina od bogohulnog i podmuklog obesvećenja svetog braka koji je jedinorodni Sin Božiji sišavši sačinio sa nama.
Jednom rečju, Kalvin je jasno razgraničio pojam crkve i sekte, kao što stoji i u Belgijskoj Konfesiji kada ista opominje: “Sve sekte koje postoje u svetu uzurpiraju za sebe ime Crkve” (Član XXIX).
3. Usled njegovog snažnog uverenja da je crkva Hristova samo jedna, Kavin je mukotrpno delovao u pravcu okupljlanja stvarnih vernika u jednu zajednicu. U pismu Grameru Biskopu od Kanterberija, on je predložio “saziv naj eminentnijih i naj učenijih ljudi različitih crkava koje su prihvatile čisto učenje Evanđelja” kako bi kroz pažljivo učenje Reči Božije proizveli “istinitu i jasnu konfesiju” koja bi bila prihvatljiva svima. Kalvin je načinio iskorak sugestijom da oni koji ne prihvate navedenu konfesiju budu proglašeni šižmaticima. To pismo kristalno jasnom čini sliku jedinstva crkve za kojim je stremio Kalvin, crkve poput opisane od strane Isusa u molitvi u evanđelju po Jovanu 17, crkvu jedinstvenu u istini. Podela Protestantizma u Luterane i Reformate je duboko pogodila Kalvina; on je bio spreman da prihvati Luteransku Ausburšku Konfesiju kao temelj jedinstva. Drugim rečima još jedan put njegov cilj je neprikosnoveno predstavljao najviši mogući nivo doktrinarnog jedinstva.